Септембар, стара прича

Нема наставника и професора, на прагу нове школске године нема ко дјецу да учи... Наслови којима се најављује почетак нове школске године поново потврђују исту слику, школе траже професоре математике, физике, хемије, енглеског језика и других предмета. И тако из године у годину.

Да нешто треба мијењати, дефинитивно треба. Јер, док једне школе муку муче да пронађу наставника, многи просвјетни радници годинама раде без пуне норме и цијеле плате. Путују од школе до школе, сабирају часове и никада не знају гдје ће радити наредне године. Данас два часа у једном селу, сутра неколико у централној школи, а прекосутра један или два у неком трећем крају. На папиру је то можда чиста математика. У животу није.

Иза тих непуних норми стоје људи, породице и њихове обавезе. Једна Јелена, мајка троје мале дјеце, не може живот организовати према томе хоће ли у седмици имати десет, 15 или 20 часова и у којој ће школи ти часови бити.

Такав систем можда може бити привремено рјешење за младог човјека који је тек завршио факултет, нема породичне обавезе и спреман је да годину, двије прихвати шта год му се понуди. Али не може бити животни модел. Послије тога мора постојати пут ка сталном послу, пуној норми и плати од које се може живјети.

Јер рад са дјецом јесте један од најљепших послова, али је и један од најтежих. Наставник није само онај који преноси знање. Од њега се очекује да буде и педагог, васпитач, психолог, посредник између школе и породице, а често и да надомјести оно што друштво није успјело да ријеши.

Зато није довољно рећи да нам недостаје наставника математике, физике или хемије. Треба се запитати и зашто их недостаје. Ако младог човјека након факултета чека неколико часова у једној школи, неколико у другој и стално путовање, не треба се чудити што ће посао потражити негдје друго.

И ту долазимо до парадокса, школе траже кадар, а људи који би радили у просвјети годинама не могу доћи до пуне норме.

Зато би, умјесто да сваког августа поново гасимо пожаре, требало дугорочно планирати кадрове и учинити просвјету довољно привлачном да млади наставници у њој остану.

Јер није најважније колико ће огласа бити објављено и колико ће радних мјеста бити попуњено. Важно је да у учионици буде наставник који зна да ће ту бити и сутра. Школа не може дјеци пружати сигурност ако је наставник сам нема. Зато би свака реформа образовања морала почети и од питања како да се просвјетном раднику обезбиједе стабилан посао, пуна норма и услови достојни одговорности коју носи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.