Исланд, ЕУ и поуке

Некада је било довољно рећи "Европска унија" па да се пред очима многих појаве веће плате, бољи живот, отворене границе и сигурнија будућност. За земље источне и југоисточне Европе чланство је дуго било циљ сам по себи.

Данас је, међутим, све више оних који прије одлуке постављају једноставно питање – шта добијају и чега се одричу? Одговор су недавно дали Исланђани, који су са 52,8 одсто гласова одбили поновно отварање преговора о чланству у Европској унији.

Није, дакле, ријеч о томе да су се окренули од Европе. Исланд је већ дио Европског економског и шенгенског простора. Има приступ јединственом тржишту и блиске везе са Бриселом. Само није желио да иде корак даље. Зашто? Зато што је за Исланђане питање користи и цијене постало важније од саме идеје чланства. Рибарство је било једно од кључних питања. За земљу чија привреда и  идентитет у великој мјери зависе од мора, контрола над риболовним ресурсима није технички детаљ за преговарачким столом, већ питање економске самосталности. 

Али прича о риби само је лице много дубљег питања. Ко одлучује о сопственим ресурсима, економији, пољопривреди, трговини и другим областима одлучују ли националне институције или се дио тих надлежности преноси на заједнички европски ниво?

О томе се говори много мање него о европским фондовима, платама и отвореним границама. А чланство није само приступ великом тржишту. Оно значи и прихватање заједничких правила и институција, а тиме и мање простора за самостално одлучивање.

Европска унија је деценијама била млада за којом су сви жељели да трче. За многе европске народе представљала је обећање бољег живота, економског напретка и политичке стабилности. Та привлачност и даље постоји, али више није безусловна. Исланд је добар примјер. Њему чланство није потребно да би био дио Европе, он то већ јесте. Не треба му ни приступ европском тржишту, јер га већ има.
За Брисел то није безначајна порука. Проблем више није само како привући нове чланице, већ како објаснити зашто је дубља интеграција вриједна цијене коју носи. 

Ту се појављује и демократска дилема. Проблем настаје онда када грађанин више не зна гдје престаје његова држава, а гдје почиње Брисел, али и ко је на крају одговоран за одлуку која му мијења живот. Није исто када о нечему одлучује власт коју сте грађани изабрали и којој сутра могу ускратити повјерење и када се одлука доноси од стране неизабраних бриселских званичника. И ту почиње и прича о БиХ, односно која је цијена њеног евентуалног уласка у ову унију. У Европу не треба ићи затворених очију,  везаних руку и са фластером на устима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.