Island, EU i pouke

Nekada je bilo dovoljno reći "Evropska unija" pa da se pred očima mnogih pojave veće plate, bolji život, otvorene granice i sigurnija budućnost. Za zemlje istočne i jugoistočne Evrope članstvo je dugo bilo cilj sam po sebi.

Danas je, međutim, sve više onih koji prije odluke postavljaju jednostavno pitanje – šta dobijaju i čega se odriču? Odgovor su nedavno dali Islanđani, koji su sa 52,8 odsto glasova odbili ponovno otvaranje pregovora o članstvu u Evropskoj uniji.

Nije, dakle, riječ o tome da su se okrenuli od Evrope. Island je već dio Evropskog ekonomskog i šengenskog prostora. Ima pristup jedinstvenom tržištu i bliske veze sa Briselom. Samo nije želio da ide korak dalje. Zašto? Zato što je za Islanđane pitanje koristi i cijene postalo važnije od same ideje članstva. Ribarstvo je bilo jedno od ključnih pitanja. Za zemlju čija privreda i  identitet u velikoj mjeri zavise od mora, kontrola nad ribolovnim resursima nije tehnički detalj za pregovaračkim stolom, već pitanje ekonomske samostalnosti. 

Ali priča o ribi samo je lice mnogo dubljeg pitanja. Ko odlučuje o sopstvenim resursima, ekonomiji, poljoprivredi, trgovini i drugim oblastima odlučuju li nacionalne institucije ili se dio tih nadležnosti prenosi na zajednički evropski nivo?

O tome se govori mnogo manje nego o evropskim fondovima, platama i otvorenim granicama. A članstvo nije samo pristup velikom tržištu. Ono znači i prihvatanje zajedničkih pravila i institucija, a time i manje prostora za samostalno odlučivanje.

Evropska unija je decenijama bila mlada za kojom su svi željeli da trče. Za mnoge evropske narode predstavljala je obećanje boljeg života, ekonomskog napretka i političke stabilnosti. Ta privlačnost i dalje postoji, ali više nije bezuslovna. Island je dobar primjer. Njemu članstvo nije potrebno da bi bio dio Evrope, on to već jeste. Ne treba mu ni pristup evropskom tržištu, jer ga već ima.
Za Brisel to nije beznačajna poruka. Problem više nije samo kako privući nove članice, već kako objasniti zašto je dublja integracija vrijedna cijene koju nosi. 

Tu se pojavljuje i demokratska dilema. Problem nastaje onda kada građanin više ne zna gdje prestaje njegova država, a gdje počinje Brisel, ali i ko je na kraju odgovoran za odluku koja mu mijenja život. Nije isto kada o nečemu odlučuje vlast koju ste građani izabrali i kojoj sutra mogu uskratiti povjerenje i kada se odluka donosi od strane neizabranih briselskih zvaničnika. I tu počinje i priča o BiH, odnosno koja je cijena njenog eventualnog ulaska u ovu uniju. U Evropu ne treba ići zatvorenih očiju,  vezanih ruku i sa flasterom na ustima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.