Изборна магија

У БиХ постоји једно посебно годишње доба које не познаје ни календар ни метеорологија, али га сваки грађанин препознаје. Не долази с прољећем, не почиње љети и не завршава у јесен. Долази свакe четири године и зове се изборна сезона.

То је, нажалост, једини период када се на овдашњим просторима дешавају чуда.

Тада путеви почињу да ничу брже него печурке послије кише. Асфалт стиже и до заборављених села и полупразних села. Рупе на путевима, које су годинама стрпљиво чекале свој ред и постале готово дио локалног идентитета, одједном нестају. Неке су биле толико старе да су грађани имали више повјерења у њих него у предизборна обећања.

Улична расвјета, која је годинама више служила као украс на стубовима него као извор свјетлости, одједном оживи. Сијалице засијају као да су добиле страначку чланску карту. Трава се коси таквом брзином да човјек помисли да се припрема финале Лиге шампиона. Ту су, наравно, и нова шеталишта. То што је већина поменутог више козметика него суштински развој, кога брига. Важно је да се нешто свечано отвори, пресијече врпца, покаже некаква брига и направи фотографија за јавност.

Овдашњи политичари, наиме, имају једну невјероватну способност. Четири године не могу да пронађу рјешење, а онда га пронађу у посљедњих неколико мјесеци пред изборе. А када се приближи дан гласања, мотивација расте невјероватном брзином. Тада се активира велика страначка машина. Људи које годинама нико није питао како живе одједном постају уважени домаћини. Посјете се организују, руке се стискају, обећања се дијеле. Кувају се, наравно, и котлићи, организују народна весеља и пеку прасићи. Буде ту и по који пензионерски пакет. Уље, брашно и неизоставна конзерва месног нареска мистериозног поријекла. Неко добије посао, неко приправнички стаж. Већина ипак још једно обећање и чувену реченицу: "Биће ријешено одмах послије избора".

Док кампања траје, грађани постају најважнији ресурс у држави. Или, боље речено, најтраженија роба. Политичари се сјећају њихових имена, питају за здравље, слушају проблеме и обећавају да ће нешто учинити. Чак се организују и акције мјерења притиска. Наравно, не мисли се на притисак који грађани осјећају због цијена, плата и свакодневне борбе за нормалан живот. А када се затворе бирачка мјеста, магија престаје. Можда би зато у БиХ требало размотрити један велики развојни пројекат. Изборе сваке године. Можда би то био најуспјешнији економски модел у региону. Сваке године би се поправљали путеви, косила трава, палило свјетло и политичари поново откривали да грађани постоје. Највећи парадокс је, ипак, што смо се као друштво навикли да држава проради тек онда када се упали изборни аларм.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.