Права између редова

Најава нових мјера за бољи положај радника заслужује подршку, јер сваки разговор Владе, синдиката и послодаваца који води ка већој заштити запослених корак је у добром правцу.

Република Српска одавно треба општи колективни уговор који ће јасније уредити права и обавезе свих учесника на тржишту рада. Међутим, између добрих намјера и бољег живота радника стоји једно велико искуство које налаже опрез. Раније су закони доношени уз обећања да ће запослени имати више права и на папиру су их заиста добили, али у пракси су многа остала тек мртво слово. Друга су захваљујући непрецизним одредбама, добила сасвим другачије значење. Најбољи примјер је годишњи одмор. Закон гарантује минимум од 20 дана, али радници у дјелатностима које немају колективни уговор често остају управо на том минимуму, без додатних дана по основу радног стажа. Формално, закон није прекршен.

Суштински, радник је остао ускраћен за право које су други остварили.

Слична прича прати и топли оброк и накнаду за превоз. Умјесто да буду јасно дефинисани као посебна примања, остављен је простор да буду урачунати у плату. Тако је право формално постојало, али многима није донијело ниједну додатну марку.

На платној листи све је изгледало уредно, а у новчанику је остало исто.

Зато најаве о већим дневницама за рад недјељом, регресу, посебним накнадама и строжим казнама за несавјесне послодавце треба поздравити, али и пажљиво читати оно што ће на крају бити написано.

Искуство показује да се судбина радничких права често крије управо у једној реченици, једном зарезу или формулацији која оставља довољно простора за различита тумачења.

Није довољно да права постоје. Морају бити јасно дефинисана, обавезна и примјењива. Ако остану двосмислена или препуна изузетака, опет ће бити више предмет правних тумачења него стварне заштите запослених.

Прави успјех овог договора неће се мјерити бројем одржаних састанака ни оптимистичним саопштењима. Успјех и боље сутра за печалбу ће бити оног дана када радник буде могао отворити платну листу и без рачунања, тумачења и тражења рупа у прописима видјети да су обећања заиста стигла до његовог џепа.

Радницима у Српској не треба још један закон који ће лијепо звучати.

Треба им закон у којем између написаног и примијењеног неће бити простора за импровизацију. Још давно је Аристотел упозоравао да није довољно имати правила која изгледају праведно, већ да она морају довести до правде у стварном животу. Зато ће и вриједност нових мјера бити позната тек онда када радник осјети њихов ефекат, а не када их само прочита у службеном гласнику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.