Специјално васпитање

Европска унија поново посеже за добро познатим рецептом. Када политички проблем постане превише компликован, а европске институције немају јасно рјешење, на сцену ступа спасилац са титулом специјални представник.

Из Брисела је најављено именовање специјалног представника за Кипар, који је 50 година подијељен. Још једна кризна тачка добиће свог специјалца. Али поставља се питање, колико је тих специјалних представника заиста нешто позитивно урадило и промијенило?

Специјални представници годинама су путовали од једне кризне тачке до друге. Били су задужени за Балкан, Блиски исток, Јужни Кавказ, Сахел, Рог Африке, Централну Азију и бројна друга подручја гдје су се укрштали интереси великих сила. Мијењали су се људи, али су проблеми остајали.

Најбољи примјер тог феномена је БиХ. Земља која је након рата добила један од највећих међународних експеримената постала је својеврсни музеј специјалних представника. Од лорда Педија Ешдауна, преко Кристијана Шварц-Шилинга, Мирослава Лајчака, Волфганга Петрича и Валентина Инцка, па све до Кристијана Шмита. За три деценије БиХ је добила бројне стратегије, акционе планове, мапе пута и реформске агенде. Добијала је и снажне поруке, рокове, упозорења и дипломатске притиске. Увођене су и санкције. Парадокс, све је праћено причама о демократији и владавини права.

Откуд толика потреба европских институција да у појединим земљама одржавају моделе управљања који подсјећају на протекторате? Ако се једна земља деценијама држи под специјалним  надзором, онда се мора поставити питање гдје престаје помоћ, а почиње политичко туторство.

Демократија не може бити принцип који важи само онда када политички резултати одговарају очекивањима великих центара моћи. Ако се некоме говори да мора сам градити институције, а истовремено му се на адресу становања  шаљу специјалци са бонским овлашћењима, онда ту нема суверенитета.

Брисел, наиме, све више личи на центар моћи који вјерује да боље од самих народа зна шта је добро за њих. Из удобности европских канцеларија шаљу се мисије, стратегије и представници који треба да рјешавају проблеме које су управо те политике често оставиле недовршеним. Тако се ствара зачарани круг. Што је више специјалаца, то је мање стварне политичке одговорности. Што је више надзора, то је мање простора за развој домаћих институција.

Европска унија, која се често представља као заштитник демократије и суверенитета, морала би коначно да одговори на непријатно питање, може ли се демократија градити тамо гдје се кључне политичке одлуке и даље доносе уз притисак и надзор споља? Демократија није само право на избор, већ и право да се сносе посљедице сопствених избора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.