"Р" као Рим, нипошто као Русија

У медијима у Србији и Републици Српској доста се пише о Русији, великом већином са интензивним симпатијама. Међутим, кад човјек чита те ауторе почесто ће наићи на признање да они у Русији никад нису били, а зна бити и очигледно да ни руски језик не знају ни у основама. Добро, не каже се случајно да је љубав слијепа.

Такође, ти "састави" о Русији обично нису ни оригинални ни амбициозни. Своде се на варијацију два-три клишеја и на формат импресионистичко-геополитичко-сентименталног коментара. У том контексту књига Милоша Старовића "Крај једне ере" с поднасловом "Од интеграције до изолације Русије" чије се друго, како се то каже, измијењено и допуњено издање појавило у издању београдске издавачке куће "Клио" крајем претходне године представља занимљиво освјежење. Прво издање објавио је исти издавач двије године раније. Позитивно је што се прво издање књиге која није типичан "бестселер" (па ни мали) распродало релативно брзо, а позитивно је и што је друго издање допуњено, јер живимо у временима кад се ситуација мијења из дана у дан, нарочито када је ријеч о позицији Русије у свијету.

• ЈЕЗИК И ШКОЛА

Иначе, Милош Старовић је рођен у Сарајеву 1985. године. Кад се заратило у Босни и Херцеговини, имао је, дакле, само седам година. Као избјеглица с породицом је стигао у Београд. Кад је ријеч о основној и средњој школи, везан је за Србију (односно тадашњу СР Југославију те Државну заједницу Србије и Црне Горе) и то за ону Милошевићеву током основног образовања, а за Ђинђићеву односно Коштуничину односно ДОС-ову током гимназије. Као понешто типичан представник своје генерације Старовић се културално много више формира на англосаксонској него на руској традицији. Његов контакт са руском културом више је базиран на класицима из школске лектире и чињеници да учи руски језик као страни у школи. Језик додатно усавршава кроз ваншколске активности у Руском дому. Након матуре, започиње студије на чувеном миланском Боконију. То је период након 2004. године. Осим студената из цијеле Италије тамо има и доста студената из остатка Европе, али врло мали број њих има икакво знање руског језика. То се испоставља као Старовићева компаративна предност у вријеме кад је Русија прилично интегрисана у западне структуре. Пракса је да јако добри студенти са Боконија током треће године један семестар одслушају на једном од партнерских универзитета широм свијета. Старовић аплицира на знаменити московски Институт за међународне односе и бива примљен. Међу боље странице књиге спадају описи Москве крајем прве деценије двадесет и првог вијека. Старовић искрено описује врсту предрасуда с којом је пошао у Русију и брзину с којом су те предрасуде одбачене. Значајно је такође да нема "накнадне памети". Аутор потенцира податке који указују на то да је изгледало да се Русија трајно "пребацила" у западњачки камп.

• ЛИЧНО И ПОЛИТИЧКО

Као одрасла особа, при крају студија, Старовић већ, наравно, има и неке погледе на свијет. У том смислу је његова тачка гледишта занимљива и несвакидашња и то је један од квалитета који његову књигу чине занимљивом. Вриједносно, он је понешто типични западњак, али са сентименталним повезницама са Русијом и руском културом. Та "црта" ће се додатно подебљати чињеницом да ће се касније Старовић оженити Рускињом с којом ће добити и два сина (којима је, успут буди речено, ова књига и посвећена). Углавном, након што оконча своје универзитетско образовање, Старовић добија посао у фамозној лондонској банци Барклиз. То је 2009. година. Период је то који ће потрајати још пет година, односно до анексија Крима, кад је руски језик, по ријечима самог аутора, "пожељан на Западу". Колико су везе Запада и Русије, нарочито Лондона и Москве биле чврсте, он описује и кроз неке детаље из свакодневице, попут оног да је у то вријеме "Бритиш ервејз" имао просјечно пет летова дневно на релацији Лондон - Москва. За какву клијентелу су ти летови били најважнији види се из луксузног третмана путника у бизнис класи, третмана какав на летовима сличне временске дужине, попут летова за Атину никад није постојао. Људима попут Старовића таква ситуација помаже и у њиховом послу, односно њихова знања су на већој цијени. И све то почиње да се урушава анексијом Крима. Истини за вољу, то још није претекст за потпуни раскид Запада са Русијом, али јесте почетак. Уосталом, четири године након анексије, Русија је домаћин најспектакуларнијег спортског догађаја на планети: Свјетског првенства у фудбалу.

• ГОРЕ-ДОЛЕ, ДОЛЕ-ГОРЕ

У финалу су играле двије земље које су чланице Европске уније, Француска и Хрватска. На стадиону "Лужњики", на којем је, подсјећа нас аутор, Мадона неколико година раније одржала велики концерт, били су и француски предсједник Макрон и (тадашња) предсједница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић, као и Владимир Путин, у улози домаћина. Почетак рата у Украјини, односно како Руси кажу, специјалне војне операције, мијења, међутим, све. Руским спортистима бива забрањено такмичење на међународном нивоу па ни фудбалска репрезентација Русије не учествује чак ни у квалификацијама за Европско и Свјетско првенство. У првим данима и недјељама, ту је било и карикатуралних момената. Један аутор описује нарочито јетко. Кад мора да "спелује" своје име и презиме, научио је да каже "Р" као Русија па га је једанпут службеница "исправила"; рекла је: Немојте тако, реците "Р" као Рим. (Има још детаља који су живописни; руски италијански ресторани, примјера ради, постали су много скупљи јер се намирнице због санкција теже набављају, међутим санкције за вино не постоје па се и даље пију италијанска и француска вина.) Посљедња поглавља књиге су доста песимистична, мада у овом другом издању, на самом крају, аутор проналази и неке разлоге за оптимизам. Најзад, на крају овог текста, а помало и у контексту медија у којем ће бити објављен, да поново потенцирам ауторово сарајевско поријекло. Сви који имају неку личну или породичну везу са сарајевским Медицинским факултетом знају за чувеног Боришу Старовића. Не знам да ли је аутор с њим фамилијарно повезан, али и биографија Милоша Старовића показује колики људски капитал је Сарајево изгубило ратним и поратним егзодусом. Уосталом, и аутор поговора овог другог издања је Сарајлија Невен Анђелић, кога је ратни и поратни животни пут такође одвео до Лондона. Двадесетак година старији од аутора Анђелић књигу занимљиво анализира и кроз генерацијску перспективу. Било како било, књигу вриједи срдачно препоручити читаоцима разних генерација.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.