Финална пресуда

Крај је године па велики западни медији праве прегледе претходних дванаест мјесеци, бирајући кључне политичке догађаје, најбоље филмове и књиге. Кад је ријеч о нефикцијским књигама, на већини тих листа налази се "Финална пресуда" аутора Тобајаса Бака, књига с поднасловом "Холокауст на суду у двадесет и првом вијеку".

У фокусу књиге је суђење Бруну Деју за учешће у ратним злочинима 1944. и 1945. године. Суђење се дешава у Хамбургу 2020, а оптужени у том тренутку има 93 године. Овај конкретан случај аутору је повод да се бави културом памћења, односно питањем како ће се памтити холокауст кад међу живима више не буде ни бивших логораша ни њихових злостављача. У таквим случајевима обично се потенцира важност умјетности. У контексту српске историје и културе памћења посљедњих неколико година у средишту пажње је тема Јасеновца.

Прије неколико година Предраг Гага Антонијевић је снимио "Дару из Јасеновца", а идуће године много се очекује од "Дјеце Козаре" Лордана Зафрановића, посебно од филма, али такође и од телевизијске серије. 

НЕМОГУЋА ПОЕЗИЈА

Јасеновац заиста дуго није био превише фреквентна умјетничка тема, али у том смислу српско и југословенско умјетничко искуство није претјерано друкчије од западног. И у Европи и у Америци првих деценија након Другог свјетског рата није било превише тематизовања жртава као таквих. Више је у фокусу било уздизање хероја.

Истини за вољу и Адорно је говорио да је поезија послије Аушвица немогућа, а поезија је ту синегдоха за умјетност генерално.

Глобално гледано, два најпрепознатљивија артефакта на тему холокауста су "Дневник Ане Франк" и "Шиндлерова листа" Стивена Спилберга. Иако је Ана Франк била тек једна од милиона дјевојчица тинејџерки које пишу дневник, не може јој се ипак одрећи ни нека врста ауторске самосвијести. Наиме, она је у марту 1944. путем радија покрета отпора чула позив становништву да за историју сачувају своје дневнике. То ју је нагнало да почне преписивати и уређивати свој дневник.

Посљедњи датум у дневнику је први август, 1944. године. Тога дана Ана је записала: "Кад тако пазе на мене, постанем најприје несташна, затим жалосна и напокон потпуно обрнем срце, окренем лоше према вани, добро према унутра, и стално трагам за начином да постанем онаква каквом бих хтјела бити и каквом би могла бити када … да, када на свијету не би било других људи." Три дана касније Ана је са породицом притворена.

Није имала ни шеснаест година када је умрла од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзен. Био је март 1945.

Од цијеле породице Франк холокауст је преживио једино отац Ото. Он се 1946. поново попео на онај амстердамски таван гдје је пронашао дневник своје кћерке.

Најпознатији ловац на нацисте Симон  Визентал за "Дневник Ане Франк" је казао: "Овај је дневник у мојим очима учинио више него нинбершки процеси или чак процес Ајнману. Јер, просјечни људи овдје су се наједном могли идентификовати са просјечном жртвом, у чију причу су се могли уживити.

Како је при души дјевојчици која се мора скривати на тавану, то наша моћ замишљања не превазилази у мјери у којој то чини, рецимо, извјештај затвореника који је прошао муке Аушвица".

ГРАЂАНСКА ХРАБРОСТ

Филм који у фокусу има и жртве и хероје је Спилбергова "Шиндлерова листа". То је животна прича којој би као мото могле стајати ријечи Данила Киша, а то је она његова теза "у коликој мери лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу".

Цијеле ове приче не би било да није било захвалности. Један од људи које је Шиндлер спасио од пакла концентрационих логора подаривши им склониште у релативној удобности творници муниције, Леополд "Пол" Пејџ на Шиндлеровој листи, листи која му је спасила живот, био је заведен под редним бројем 173. По завршетку рата преселио је у Сједињене Америчке Државе, најприје у Њујорк, а затим у Лос Анђелес. Тамо је своју причу испричао аустралском писцу Томасу Кинелију. Он је написао роман на ову тему.

Прво издање је објављено 1982. и посвећено је Пејџовој "ревности и упорности". Једанаест година касније Спилберг је по овој књизи снимио истоимени филм, најпрепознатљивији филм о холокаусту, али ипак не и најбољи. Тај суперлатив може да понесе само "Шоа" Клода Ланцмана. Овај девет и по сати дуг филм (да, филм дуг 570 минута) је засигурно један од филмских догађаја двадесетог вијека. Симон де Бовоар је незаборавно написала: "Није лако говорити о филму 'Шоа'. У том филму има магије, а магија се не може објашњавати".

Ланцман је иначе рођен у Паризу 1925. па ће идуће године бити пуних стотину година од његовог рођења. 

ПАКАО ПРЕЖИВЉАВАЊА

Виктор Франкл је послије логорског искуства написао чувену књигу "Зашто се нисте убили". Међутим, неки од највећих писаца холокауста, који су успјели да преживе, убили су се деценијама касније. Одмах на памет падају Пол Селан и Примо Леви.

У књижевности се нарочито потврђује чињеница да су најбоља дјела о холокаусту углавном написана од стране жртава.

Најбољи демант Адорновој скепси о могућности поезије након холокауста јесу пјесме Пола Селана, нарочито знаменита "Фуга смрти". Међутим, Селана као да су достигли Колриџеви стихови: "Отада, у ненадан сат/ Агонија се враћа:/ О грозотама док ти причам/ Срце ми гори ко ломача". Убио се скочивши у ријеку Сену у априлу 1970. године. Аутор изврсних књига о холокаусту "Зар је то човјек" и "Периодни систем", Примо Леви у једној од својих књига цитира поменуте Колриџеве стихове.

И он је сам себи одузео живот: једанаестог априла 1987. године. У исту "фасциклу" спада и судбина пољског јеврејског писца Тадеуша Боровског, истог оног кога Чеслав Милош портретира под псеудонимом Бета у свом чувеном "Заробљеном уму".

Бранко Ћопић није био логораш, али јасеновачки логораш је био његов пријатељ Зија Диздаревић, као и много људи из његове родбине и завичаја. Не би, чини се, било посве погрешно и Ћопићево самоубиство посматрати из сличне перспективе. Иначе, из оптике српске "културе памћења" холокауста истичу се књиге Данила Киша, прича "Бифе Титаник" Иве Андрића, као и романи Александра Тишме "Капо" и "Употреба човека". Видимо, међутим, да актуелност ове теме не нестаје, можда бива чак и потребнија па се неке нове важне књиге на ову тему у будућности можда тек појаве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.