Сузе, бол и патња породица Ковачевић VIDEO

„Никола болује од ријетког Волфовог синдрома, са девет дијагноза. Не зна се која је тежа или гора. Били смо у Београду, на Институту за мајку и дијете. Тамо смо провели 21 дан. Супруга ми је тамо пресједила три недјеље на једној столици, уз креветац.  И дан и ноћ. Рекли су нам тада, 2002. године да је он други или трећи случај откако Институт ради у Београду са овим синдромом.” говори док му се грло стеже, Николин отац Милован.

Доктори су им рекли да Никола неће дуго поживјети. На Београдској Клиници за мајку и дијете казали су највише три и по године. Погријешили су, мали Никола и данас рукицом стеже прст своје мајке Госпе.

Николини родитељи воде тешку битку. Све ово око лијекова и његе је јако скупо, а помоћи  мало. Премало. И оно што је било, са пунољетсвом је укинуто.

„За установу, што би требао бити доле код њих имао је педесет одсто износа, али када је намирио осамнаест година, то му је укинуто. Више не прима, од првог јануара. Тако су нам у Центру, добри људи и разумни, и виде да је то случај, који је врло риједак, предложили да направимо једну Молбу да се то продужи.” каже Милован Ковачевић за ЕЛТА ТВ

Још се ипак ништа није промијенило. Тек неких четири стотине марака мјесечно примају Ковачевићи на име његе за Николу. Мало, премало. Јер са Николом морате стално бити, морате му стално бити при руци. Овако се више не може измоћи, каже мајка Госпа. 

„Пуно и лијекова пије.  И мимо лијекова има ових ванредних ситуација. Рецимо не може сам да обавља нужду, мора чепиће редовно, мора физиолошки раствор, а сада га највише муче зубићи. Мучи га све, али га то највише мучи. Једини спас, и то највише воли је када се износи вани. И то му је једини спас. Док је лијепо вријеме. Морамо све да оставимо и да бринемо о њему, његфа изнијети вани, јер је то најпрече”  вели Госпа. 

Милован и Госпа поред Николе,  имају кћерку Милку. Она иде у средњу школу. Све ово их је дотукло, па су се и сами разбољели.

„Обоје смо обољели. Док смо били млађи и у снази некако смо се и борили, па смо на смјену пазили на Николу. Или он изађе радити па сам ја ту или обрнуто. Али сада је већ дошло да не може ни једно никуда мрднути”  стегнутог грла збори мајка Госпа.

Риједак је ово синдром, кажу Ковачевићи.  Све је постало пуно теже Николиним пунољетством, јер су и она права која су раније имали, сада изгубили.

„Мене само занима да ли има ико нормалан да види како ови случајеви пролазе. Шта сад њему или нама родитељима, не само за нас, него иначе за родитеље који имају овакве случајеве, шта значи његово пунољетство. Значи још више проблема. Ми смо још слабији, а примања су никакава. Мени треба још пет година до пензије, имам 30 година радног стажа, али је зло што ја то нећу ни дочекати” збори отац Милован, док му суза игра у оку.

Милован је  учесник одбрамбено-отаџбинског рата, примања су никаква. Спашава их пољопривреда. Захвални су Ковачевићи свима који су им до сада помогли. А село је било хумано, ипак је то Пискавица. О свима коју су им помогли, Ковачевићи имају само ријечи хвале. Кажу да су их многи сачекали за новац.

„Ето, молим све људе да на неки начин погледају то, виде и да нам помогну. Мада ми је ово смрт рећи, да кажем да ми помогну” збори стегнутог грла Милован Ковачевић

На крају, Ковачевићима је сада поред новца потребна помоћ како би направили шталу. Нешто стоке већ имају. То би их веле спасило. Ако још има добрих људи у овом граду, ако вас је ова прича бар мало дотакла, а вјерујте да се све ово што проживљавају Ковачевићи описати не може, молимо вас позовите број телефона 051 270 188 и или уплатите новац на жиро рачун 562-099-81555183-82 на име Госпа Ковачевић - НЛБ Банка Бања Лука. Будимо људи!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.