Памтимо, дакле постојимо!

Округле годишњице обавезују да се осврнемо на крупне догађаје и личности, те да размотримо њихову појаву и значај у националној историји, култури и литератури.

Херцеговачки устанак, као једна велика епопеја херојске борбе нашег простог човјека за своју слободу и као величанствена хероика, представљао је значајно тематско и инспиративно исходиште српске књижевности, а покретачи буне и њене вође били су: кнез с Раста Трипко Грубачић; испод кланца из села Лукавца коџобаша Стеванов Илија, Продан Рупар и Зечевић Симеун, и два кнеза из села Колешка: Трипко Бува и Ђоговић Симо; два јунака, два брата Гутићи, Јован и Михајло из Зовога села маленога, из Биограда Реметовић Симо, од Братача Драгић Радовић. Међу њима био је поп Радовић.

У историографији је давно констатовано како је почео Херцеговачки устанак. Због напада хајдучке чете харамбаше Пера Тунгуза на турски караван код Бишине, на путу Мостар-Невесиње, 5. јула 1875. године, организована је потјера за хајдуцима. У потјеру је кренуо турски одред из Невесиња, састављен од низама и башибозучких јединица.

Турске снаге је на брду Градац, код села Крекова, 9. јула напао одред од осамдесетак наоружаних људи, предвођених Јованом Гутићем, чиме је почео устанак, познат и под називом Невесињска пушка. Устанак се из невесињске области брзо пренио на сусједна подручја, а затим захватио цијелу Херцеговину.

Херцеговачки устанак сам по себи представљао је врло сложен и комплексан, а касније се испоставило - и неостварив напор Срба из тог дијела Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење у заједничку државу. Тај догађај се с пуним правом може посматрати као дио једне континуиране борбе за српско национално ослобођење и уједињење. А с обзиром на чињеницу да је вођен од стране сељака, овај устанак је представљао праву сељачку буну против Османског царства.

Неопходно је, свакако, макар у неколико реченица, указати на улогу великих сила и њихов однос према устанку у источној Херцеговини. Устанак је у готово свим својим фазама директно зависио од велике игре великих сила које су се нашле у улози учесника у разрјешавању велике источне кризе и источног питања. На великом конгресу великих сила у Берлину 1878. запечаћена је судбина херцеговачких устаника у новој европској територијалној прерасподјели.

Одлукама овог конгреса Црној Гори су припали знатни дијелови Херцеговине, док је преостали њен дио потпао под аустроугарску окупацију. Херцеговачки Срби били су очајни због одлуке Берлинског конгреса јер је она значила крај њихових жеља за припајање читаве источне Херцеговине Црној Гори. Међутим, иако устаници нијесу успјели да испуне своје жеље и циљеве с почетка устанка, сам устанак је био врло значајан и битан за српски народ. Поред тога што је покренуо низ ратних окршаја и сукоба на Балкану и што је оставио отвореним уједињење српског народа, ипак је допринио концентрисанијем и организованијем позиционирању српског националног фактора у овим српским земљама.

Култура сјећања

Стога је потребно непрестано указивати на важност његовања културе сјећања на подвиге и жртве наших предака у вјековним борбама за ослобођење српског народа и стварање јединствене српске државе, као и на жртве српског народа у борби против нацифашизма током Другог свјетског рата. Уз братски руски народ који је, спасавајући Европу и читаво човјечанство од нацифашистичког зла, на олтар слободе и отаџбине положио двадесет седам милиона својих најбољих синова, ми Срби смо током Другог свјетског рата били међу највише настрадалим народима.

Као жртве усташког геноцида, и у борбама против окупатора, нестало је више од милион и по наших сународника. Ако је Невесињском пушком прије сто педесет година отпочео, једнога јула, слободарски српски покрет у централним српским земљама, он је прије осамдесет година, једнога маја, крунисан ослободилачком побједом.

О снажној антифашистичкој свијести и слободарској традицији српског народа најбоље свједочи чињеница да је први устанак у поробљеној Европи у Другом свјетском рату подигнут управо у Србији - на Равној Гори 13. маја 1941. године. Недуго потом, у ноћи између 5. и 6. јуна, у Брљеву код Гацка херцеговачки Срби су подигли устанак против нацистичке усташке тортуре. Тај догађај, Јунски устанак у Херцеговини, означио је почетак антифашистичке борбе у Босни и Херцеговини, а 27. јул је био само њен наставак и проширење на западне српске земље.

Идентитет

Сјећањем на наше славне претке и њихова страдања ми јачамо и лични, и породични, и национални, и културни идентитет као један узвишени и разумски однос према жртвама нашег народа, према страдалим прецима који су нам оставили слободу у којој живимо и стварамо.

Због свега наведеног веома је важно говорити о овим жртвама јер питање жртве је питање идентитета нашег народа, а питање идентитета је питање националног и људског интегритета.

Због тога, али не и само зато, ми Срби морамо Декартову максиму: „Мислим, дакле постојим“ претопити у српску сентенцу: „Памтим, дакле постојим“.

Нека је слава и вјечнаја памјат учесницима Херцеговачког устанка и свим витезовима нашег народа који су се борили за ослобођење и уједињење српства, и нека им буде посвећена, сада и заувијек, наша безгранична захвалност и искрено дивљење!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.