Судбина српске принцезе у османском харему

Мара Бранковић, лијепа кћерка деспота Ђурђа, била је, послије Оливере, друга српска принцеза коју су удали за турског султана. За разлику од Оливере, Мара није имала превелики утицај на свог мужа, између осталог и зато што је Мурат II више волио мушкарце, али је њена биографија свакако вриједна филмског серијала…

Мара, кћерка деспота Ђурђа Бранковића и унука Вука Бранковића, рођена је 1418. у Вучитрну, а још као дјевојка завршила је на османском двору, у харему Мурата II, као друга жена турског султана.

Народна пјесма биљежи да је у дјетињству боловала од тешке болести, а да је њен отац, из захвалности Богу и старцу Јоаникију за чудесно изљечење, саградио манастир, по излијеченој дјевици назван Дјевичин или Дјевич.

Народни пјесник биљежи и да је Мара била веома лијепа, да „љепше нема у свих седам влашких краљевина и у свој бутум турској царевини“.

Деспот Ђурађ, по доласку на пријесто Србије, договара са супругом Јерином да Мари, како би заштитили интересе земље, удају за турског султана Мурата II.

Мара је тако постала друга српска принцеза која је отишла у харем. Прва је била њена баба-тетка, принцеза Оливера Лазаревић, кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита I.

По Ђурђевом преузимању власти, османлијске трупе харале су југом и истоком српске деспотовине. Турци су заузели велике територије, чак и у унутрашњости земље, као и градове Ниш и Крушевац.

Мир склопљен са Муратом II имао је теже услове него онај склопљен послије Косовске битке. Данак Османлијама био је далеко већи, а држава далеко мања. Ипак, Мурат, сматрајући да је новим миром поново загосподарио Србијом, дозволио је Ђурађу да, како је остао и без старе и без нове престонице, Крушевца и Београда, сазида нову. Тако је Бранковић отпочео градњу Смедерева, нове престонице на обали Дунава, на граници са Угарском.

Мираз као десетогодишњи данак

Један од услова за склапање новог мира с Османлијама био је и удаја Ђурђеве кћерке Маре за султана Мурата II и њен одлазак у харем.

Ђурађ и Јерина морали су да сакупе огроман мираз - 600.000 дуката, што је било више од десетогодишњег данка који је Ђурађ од 1428. године плаћао Турцима. Вјенчали су се 1436. године и Мара је била друга и посљедња жена Мурата II, који је раније оженио Халиму.

Султан је, према процјенама, био 13 до 16 година старији од Маре. Када су се вјенчали, имао је 32 године, а Мара између 16 и 19 година. Извори га описују као неупадљивог човјека који није посебно истицао свој ауторитет. Ипак, за разлику од Оливере, Мара није имала среће у браку са османским владаром, прије свега зато што је Мурат II више волио мушкарце него жене.

„Нема много сумње у то да је Мурат II био, у најмању руку, бисексуалац, ако не и хомосексуалац који је имао сексуалне контакте са женама само онолико колико је било неопходно да остави потомство“, каже историчар Никола Гиљен, аутор књиге „Двије српске султаније: Оливера Лазаревић (1373–1444) и Мара Бранковић (1418–1487) – двије биографије као прилог историји српско-османских односа 1389–1487“.

Гиљен наводи да Мара није успјела да освоји љубав и наклоност свога супруга, без обзира на љепоту, и подсјећа на записе француског путописца Бертрандона де ла Брокијера о Мурату II:

„Послије пића налази он највеће задовољство у женама и малим дјечацима содомитима, а има он 300 и више жена и 25 или 30 дјечака који су стално са њим, чешће него његове жене“.

Стојан Новаковић (1893) је записао да је Мурат имао „наклоност и за содомску заблуду, те је држао, тога ради, 25–30 дјечака“.

Мурат јој ослијепио браћу

Мара, тако, није попут Оливере могла да учини много тога за Србију, јер није имала исти статус на османском двору као њена старија рођака. Дуго је била потпуно пасивна, све до 1441. године када султан Мурат издаје наредбу да се ослијепе њена браћа Гргур и Стефан, који су били у османском заробљеништву.

Мара, нажалост, није успјела да их спаси страшне судбине. Наиме, султан Мурат је желио да изађе у сусрет њеној молби, међутим казна је извршена моментално, па је гласник са наредбом да се казна не изврши закаснио.

„Чињеница да је Мара знала о Муратовој, највјероватније усменој наредби за ослијепљење Гргура и Стефана, као и да је имала прилике да изађе пред султана да моли за браћу, говори да је већ у том тренутку њен положај у харему и на османском двору био далеко бољи него неколико година раније“, каже Никола Гиљен.

Мара је, као и њена баба-тетка Оливера, остала досљедна у својој хришћанској вјери и са Муратом II није имала дјеце. Да ли је и њој, као и Оливери, урађен хируршки захват који је требало да спријечи трудноћу, не зна се поуздано. То што се није остварила као мајка, вратило јој се, међутим, кроз велико уважавање и поштовање Муратовог насљедника, Мехмеда II Освајача.

Можда је на то утицала блискост између Мехмедове мајке и принцезе Маре, које су неко вријеме заједно живјеле у Бруси.

„Мара је могла бити и нека врста дадиље или учитељице принцу Мехмеду, јер је њено образовање било далеко веће него образовање његове мајке – робиње. Зато не чуди писање Карловачког родослова који пише да Мару ‘цар Мехмед љубљаше и поштоваше као рођену мајку’“, наводи Гиљен.

Мехмед II Освајач поштовао маћеху

Блискост и међусобно поштовање између Мехмеда и Маре доћи ће до изражаја од времена Мариног повратка у Србију послије Муратове смрти, па све до њене смрти 1487. године. У том периоду, многи историчари сматрају да је Мара била међу најутицајнијим женама Европе.

Султан Мехмед царицу Мару „поштоваше као саму своју мајку, угађајући њеним жељама“, пише Гроф Бранковић у својим Хроникама. Послије Муратове смрти, 1451. године Мехмед пушта своју маћеху да се врати у Србију, дарујући јој њен мираз, области Топлицу и Дубочицу.

Могла је Мара да постане византијска царица, али је одбила брачну понуду Константина XI Палеолога, који је био удовац без дјеце. Она је одбила просце рекавши да се заклела да се више неће удавати.

Тако је и било. Окренула се цркви. Била је велики ктитор, али се није замонашила. Бораваила је чак и на Светој Гори, гдје је помагала манастире Хиландар, Свети Павле и Ватопед.

„Да је царица Мара боравила на Светој Гори, и поред општепознате забране, свједочи и капела подигнута на мјесту сусрета Маре и монаха. Та капела, чији фрескопис је приказивао и сам сусрет, постојала је све до почетка XX вијека, када ју је разорила бујица оближњег планинског потока. Светогорци су на том мјесту подигли нову капелу 1928. године, која и данас постоји“, каже Гиљен.

Мара је по повратку у Србију живјела у Смедереву, због своје жртве дубоко поштована од стране оца, мајке и српског народа, све док, као присталица реалније туркофилске струје у српској политици, није морала да побјегне на турску територију, бјежећи од гњева и освете брата деспота Лазара и његове супруге Јелене. Населила се у Јежеву у близини Сера, на имањима које јој је даровао султан Мехмед II. Био је то добар избор, будући да се ова земља налазила на путу између Западне Европе и Србије ка Светој Гори и Османском царству.

Послије пада Србије под османску власт 1459. године, Мара је представљала најважнији и најреалнији политички фактор у животу српског народа. Код ње су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете Горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену, удовицу брата Лазара, а у Јежеву је уточиште нашла и кћерка деспота Лазара, босанска краљица Мара-Јелена.
Ова умна жена имала је утјеху и уточиште за свакога, па чак и за своју снахyу Јелену, од које је својевремено побјегла из Србије.

Колики је био њен утицај у црквеним круговима види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године, а сахрањена је у оближњем манастиру Косиница.

Жене на Светој Гори

Забрана приступа женама на Свету Гору кршена је подједнако и у средњем вијеку и у савремено доба, каже Никола Гиљен.

Познато је да је цар Душан боравио на Светој Гори од 1. септембра 1347. до јуна 1348. године, када се са супругом царицом Јеленом и сином, краљевићем Урошем, ту склонио од епидемије куге. Крст је подигнут на мјесту гдје су монаси хиландарског братства дочекали Душана са свитом и породицом, а недалеко одатле цар је посадио и једну маслину.

Иначе, забрана приступа женама на Свету Гору кршена је кроз историју у неколико наврата. За вријеме Грађанског рата у Грчкој 1946–1949, светогорски монаси су на обали примали избјеглице међу којима је било велики број жена и дјеце који су бјежали од комунистичког прогона, подсјећа Никола Гиљен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.