Куда води највеће европско наоружавање од завршетка Другог свјетског рата

Европа поново учи језик оружја. Послије деценија у којима је велики рат на њеном тлу изгледао као прошлост, државе данас улажу стотине милијарди евра у армије, фабрике оружја и нове системе одбране. Континент који је након хладног рата смањивао војне капацитете сада улази у највећу и најскупљу војну трансформацију од завршетка Другог свјетског рата. Оно што је деценијама представљало једну од кључних стратешких константи, релативни мир заснован на дијалогу великих сила и увјерењу да је велики рат на европском тлу готово незамислив, данас је озбиљно доведено у питање.

ИСТОЧНО КРИЛО

До 2030. године, која се све чешће наводи као кључна стратешка тачка, неће бити пресудно само колико нека држава има тенкова, авиона или ракета, већ колико дуго може да одржи војни систем, обезбиједи резерве и очува економску стабилност. Нова европска безбједносна архитектура није једна линија одбране. Она представља систем у којем различите државе имају различите улоге - од прве линије на источном крилу НАТО-а до стратешке дубине западне Европе. Најосјетљивији дио тог система чини источно крило Алијансе, које обухвата Финску, балтичке државе и Пољску.

Улазак Финске 2023. и Шведске 2024. значајно је промијенио безбједносну слику сјевера Европе. Финска је у НАТО унијела више од 1.300 километара границе са Русијом и искуство државе која се деценијама припремала за могућност великог сукоба. Балтичке државе, због ограничене стратешке дубине, безбједност све више заснивају на присуству савезничких снага и инфраструктури за брзо пребацивање појачања. Посебно мјесто има Сувалкски коридор, уски копнени појас између Пољске и Литваније који раздваја Бјелорусију од руске ексклаве Калињинград. Тај простор годинама се сматра једном од најосјетљивијих тачака безбједносне архитектуре.

НОВИ ВОЈНИ ГИГАНТ

Најамбициознији програм војног јачања у Европи тренутно спроводи Пољска. Варшава жели да изгради једну од највећих копнених војски на континенту, са око 300.000 припадника. За одбрану издваја око четири одсто БДП-а, што је међу највишим нивоима у НАТО-у.

Пољски приступ има и политичку димензију. Варшава сматра да је кључ безбједности снажно америчко присуство у Европи, док Француска заговара већу европску стратешку аутономију. Та разлика открива један од главних проблема Европе: државе желе више улагати у одбрану, али немају потпуно исти одговор како та одбрана треба да изгледа.
Други стуб европске одбране је Њемачка. Берлин је након почетка рата у Украјини формирао фонд од 100 милијарди евра за модернизацију Бундесвера. Њемачка војска има око 180.000 активних припадника, али се суочава са проблемом попуне и мањег интересовања младих за војну службу.
Њемачка све више постаје логистички центар европске одбране, кроз који би у случају кризе пролазиле велике војне формације према истоку. То захтијева модернизацију путева, жељезнице и база.

НОВАЦ И ЈЕДИНСТВО
Европа данас троши више на одбрану него икада у посљедњим деценијама.
Према процјенама НАТО-а, европске чланице Алијансе и Канада током 2025. године издвојиле су око 485 милијарди долара за одбрану. Европски савезници повећали су војну потрошњу за више од 100 милијарди долара, док Европска унија кроз заједничке фондове покушава да обнови одбрамбену индустрију. Али новац сам по себи није довољан.
Главно питање је да ли су европска друштва спремна да прихвате дугорочно већа издвајања за војску, уз могуће смањење простора за друге јавне политике. За грађане Европе питање више није само колико ће тенкова, авиона или ракета бити произведено, већ и колику ће цијену платити друштва која финансирају нову безбједносну политику. Већа издвајања за одбрану неминовно отварају дилему између војних програма и улагања у здравство, образовање, инфраструктуру и економски развој.
Ту се појављује највећа европска дилема: да ли више оружја значи већу безбједност или ће раст војних трошкова ограничити улагања у друге области које одређују квалитет живота.

Европа није само између Русије и НАТО-а. Она је и сама између различитих погледа на сопствену будућност. Источне чланице траже јаче америчко присуство и веће војне капацитете, док дио западне Европе више говори о стратешкој аутономији и упозорава на економску и социјалну цијену убрзане милитаризације. Опасност је да се безбједносна политика постепено сведе на логику да свака нова криза захтијева ново оружје, док дипломатски механизми за спречавање сукоба остају у другом плану. 

ОРУЖЈЕ И ФАБРИКЕ

Сукоб у Украјини показао је да савремени рат не одлучују само најнапреднији системи, већ и способност држава да дугорочно производе огромне количине основног војног материјала. Артиљеријска муниција, резервни дијелови, беспилотни системи, средства противваздушне одбране и ремонтна инфраструктура постали су једнако важни као најсавременији тенкови и авиони. Европа је због тога ушла у процес поновне изградње војно-индустријског система који је након хладног рата значајно смањен.

Производња артиљеријских граната најбољи је примјер. Прије рата у Украјини европски капацитети били су ограничени на неколико стотина хиљада граната годишње, док је сада циљ повећање производње на више од милион комада. Међутим, фабрике, квалификовани радници и ланци снабдијевања не могу се створити преко ноћи. Повећање производње захтијева године, а посебан проблем представљају експлозиви и критичне сировине. Зато европска војна трансформација није само питање нових тенкова, авиона и ракета, већ покушај обнове читавог индустријског система који би у дуготрајној кризи могао да одржи војне капацитете.

НАТО И ИЗАЗОВИ

Све европске војне промјене одвијају се унутар ширег оквира НАТО-а. Алијанса данас има око 3,4 милиона активних војника и резервиста, а њене чланице располажу највећим војним буџетом на свијету. Ипак, највећи изазов није само новац, већ питање колико брзо се та средства могу претворити у стварне способности. Војска није само буџетска ставка. Она захтијева људе, обуку, командне структуре, логистику и индустрију способну да обезбиједи дугорочну подршку. Управо ту се види разлика између хладног рата и данашњег времена. Тада су многе државе имале велике армије и широку војну индустрију. Данас већина има само професионалне, мање војске.

РУСИЈА И АМЕРИКА

За разлику од европског модела, Москва је након почетка сукоба са Западом изградила централизованији систем у којем је значајан дио економије усмјерен ка војним потребама. Русија је повећала производњу муниције, дронова, ремонтоване технике и других категорија наоружања.

Према процјенама међународних аналитичких институција, војни издаци Москве достигли су око шест до седам одсто БДП-а, док је број активног војног састава повећан на око 1,5 милиона припадника. Предност Русије произилази и из чињенице да је велики дио њене војно-индустријске базе насљеђе совјетског периода, када је производња оружја била један од темеља државне политике. Без обзира на европско јачање, будућност континенталне безбједности и даље у великој мјери зависи од САД. Вашингтон има један од најмоћнијих војних система на свијету и годишње издваја више од 800 милијарди долара за одбрану. Међутим, питање више није војна способност, већ политичка воља. Све већи фокус САД на Индо-Пацифик и ривалство са Кином отвара питање колико ће Вашингтон дугорочно бити спреман да задржи исти ниво ангажмана у Европи. Због тога се пред Европом поставља стратешка дилема: изградити већу сопствену војну аутономију или наставити да се ослања на амерички безбједносни кишобран. Европа жели већу самосталност, али још нема капацитете који би у потпуности замијенили САД.

КИНА МИЈЕЊА РАЧУНИЦУ

Иако се европска безбједносна дебата најчешће води кроз однос Русије и НАТО-а, дугорочна слика до 2030. године не може се посматрати без улоге Кине. 

Пекинг није директан актер европске безбједности, али његово ривалство са Вашингтоном утиче на америчке приоритете и распоред војних ресурса. Према процјенама међународних институција, Кина има један од највећих војних буџета на свијету, који прелази 200 милијарди долара годишње. 

Модернизацију усмјерава на морнарицу, ракетне системе, свемирске капацитете и вјештачку интелигенцију. За Европу је важан и однос Пекинга и Москве. Будућност европске безбједности зато неће зависити само од односа НАТО-а и Русије, већ и од ширег глобалног надметања Вашингтона и Пекинга.

БЕЗ ИСПАЉЕНОГ МЕТКА

Нова ера супротстављања великих сила неће се водити само на класичним линијама фронта. Савремени сукоби све више добијају хибридни карактер у којем су сајбер простор, енергетска инфраструктура, комуникациони системи и критичне мреже постали нова бојишта. Напади на електроенергетске системе, телекомуникације, финансијске мреже и државне институције могу паралисати друштво без иједног испаљеног метка. Рат будућности зато неће бити одређен само бројем војника и количином оружја, већ и способношћу држава да заштите своје системе и наставе функционисање у условима дуготрајне кризе. Војна трансформација до 2030. неће бити само трка у броју оружаних система. 

Рат у Украјини промијенио је представу о начину вођења великих конвенционалних операција. Сателитски надзор, дронови и дигитални системи управљања ватром створили су готово потпуно транспарентно бојиште. Велике механизоване формације више не могу непримијећено да се концентришу као у ранијим ратовима. Због тога војске развијају мање, мобилније и дисперзоване јединице. Вјештачка интелигенција, електронско ратовање и брзина обраде података постају фактори који могу одлучити исход сукоба. Предност неће нужно имати страна која има највише оружја, већ она која најбрже види бојиште и доноси одлуке.

СТРАТЕШКА РАСКРСНИЦА

Без обзира на то који сценарио преовладава, једно је јасно: безбједносни поредак створен након Другог свјетског рата, а посебно након завршетка хладног рата, више не функционише на исти начин. Стога 2030. није година која аутоматски значи почетак новог рата. Она је стратешка раскрсница.

Сваки штит носи и опасност. У овом случају, Дамоклов мач, симбол сталне пријетње која виси изнад главе, представља страх да би убрзана трка у наоружању, умјесто веће безбједности, могла повећати ризик од кризе коју би било тешко контролисати. Зато суштина није само у томе колико ће оружја имати Европа, већ да ли ће нова војна моћ остати средство одвраћања или ће постати механизам који подстиче ново надметање великих сила.

Историја показује да равнотежа снаге понекад може сачувати мир, али и да неконтролисана трка у наоружању може створити атмосферу страха, неповјерења и погрешних процјена у којој један инцидент може прерасти у ширу кризу, па и сукоб већих размјера.

Три сценарија

Према оцјенама појединих аналитичара, до 2030. године могућа су три сценарија. Први је да Европа успије да изгради довољно снажан систем одвраћања који ће створити нову равнотежу између великих сила. Други је трајна војна и политичка конфронтација. У том случају високи војни буџети, јачање индустрије и стална напетост постали би трајни дио европске стварности. Најопаснији сценарио је криза која измиче контроли. Велики сукоби често су почињали безазлено. Инцидент на источном крилу НАТО-а, у Балтичком или Црном мору, могао би створити кризу у којој би пресудни били дипломатски канали и способност лидера да зауставе ескалацију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.