На Голом отоку били су син Живојина Мишића, дјеца Драже Михаиловића, глумац Власта Велисављевић

БИЈЕЉИНА - Систем југословенског гулага Голи оток, једна од најбруталнијих мјера за обрачун са политичком опозицијом познатих историји, формиран је 1949. године, а први затвореници почели су да стижу 9. јула.

Међу логорашима система Голи оток нису били само комунисти и стаљинисти, партизански народни хероји, шпански борци, државни званичници, већ и знаменити људи попут сина прославаљеног српског војводе Живојина Мишића - Војислава Мишића, као и дјеце команданта Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића - Гордане и Бранка Михаиловића.

Један од логораша био је и глумац Властимир Власта Велисављевић због покушаја бјекства у Америку.

Бруталност овог система логора огледа се не само у физичком мучењу којег је било у огромној мјери, већ и у менталној тортури која је понижавала људскост до незамисливих граница.

Голи оток је значио смрт за људско достојанство.

Овај политички логор је формиран по узору на Стаљинов систем гулага "Соловки" за кажњавање непослушних.

Голи оток је направљен тако да буде гладијаторска арена у којој је тадашња Удба, односно Озна, организовала међусобна мучења и убијања изгладњелих и преморених затвореника, аплаудирајући таквим спектаклима.

ВИШЕ ОД 80 ОДСТО ЛОГОРАША СРБИ

У времену од 1948. до 1956. године кроз Голи оток прошло је око 16.000 политичких
затвореника који су ту стизали без суђења и права на одбрану.

У систему логора Голи оток налазили су се и женски логор острво Свети Гргур, као и логори Угљан, затим Билећа, Столац и Рамски рит, а ту су прикључени и затвори у Пожаревцу и Старој Градишци. Након 1956. године Голи оток је претворен у затвор.

Просјечна старост голооточана била је 36 година, а географски их је највише било из Црне Горе, Србије и БиХ. Више од 80 одсто њих били су Срби.

Стопа смртности била је веома велика, а према свједочењима, само у једној години умрло је 260 затвореника.

Велики број затвореника умро је и од епидемије тифуса 1951. године.

О узроцима смрти се није водила евиденција, али је чињеница да је било и много оних који су, усљед незамисливе тортуре, себи одузимали живот.

ПЕТ КАТЕГОРИЈА ЗАТВОРЕНИКА

На Голом отоку било је пет категорија затвореника.

У првој су били стари комунисти, шпански борци и учесници совјетске Октобарске револуције. У другој функционери Комунистичке партије Југославије, а у трећој политички затвореници ниже категорије.

Четврту су чинили људи који нису имали никакве везе са политиком и комунизмом нити о томе било шта знали, али су осуђени на основу нечије пријаве, односно клевете.

Дешавало се да потпуно невини људи због причања вицева или неког коментара, гледања руског филма, или писања састава у школи, заврше у том најмрачнијем мучилишту.

У петој категорији били су затвореници које је убацивала полиција као шпијуне, а њихова улога није била позната ни исљедницима.

"ШПАНСКА ВОДА" И ДРУГЕ МЕТОДЕ МУЧЕЊА

Мучење и пребијање почињало је одмах по доласку. Нови логораши пролазили су кроз шпалир за "добродошлицу" који су чинили већ "ревидирани" затвореници који су их тукли да би доказали своју промјену мишљења. Они који још нису "ревидирали" став имали су право само да пљују новопридошле, уз повике: "Уа, бандо!", "Доле издајници!", "Убијте Стаљинове слуге!"...

Шпалир је обично бројао 2.500 људи. Голооточани су мучени разним методама - изгладњивањем, жеђу и преношењем камена са једне на другу страну острва по највећем сунцу.

Позната је и "шпанска вода" - затворенику у лежећем положају преко повеза на очима, носу и устима, сипају воду, при чему човјек бива свјестан да умире и спреман је да призна све.

Затвореници су везивани за гениталије и тако вучени по земљи, а врхунац менталне тортуре била је забрана спавања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.