Љуба Давидовић: Министар храбрости и поштења

Увјерење да политика и етика не иду заједно, да су част и поштење за политичара мање корисни од лукавства и прагматичности, узроковало је свеопште неповјерење народа у политичке елите и кризу лојалности државним институцијама, политичким партијама, народном представништву. Људе који се боре за власт јавно мњење доживљава као непоуздане, превртљиве, корумпиране, користољубиве, опсједнуте личним интересима, склоне манипулацијама и популизму.

Иако је данашње друштво препуно таквих профила личности, у историји српског народа постоје и потпуно супротни примјери. Великани попут Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Љубомира Стојановића или Слободана Јовановића, осим по заслугама на подручју културе и просвјете, издвајали су се и по политичким врлинама. Нису прихватали за политичке вјештине оно што је неприхватљиво са етичког становишта. Њихове биографије свједоче да политика није борба за фотеље, демагогија, бескичмењаштво, расипништво...

Једна личност из српске историје посебно се издваја. Љубомир Давидовић (1863-1940), политичар чији живот представља оличење чојства, иако је понекад његова честитост проглашавана слабошћу. "Какав чика Љуба, није он за предсједника владе. Њега треба поставити за патријарха", неријетко се чуло у јавности. Три пута је био министар просвјете (1904, 1914-17, 1918), два пута предсједник Владе (1919. и 1924), предсједник Скупштине Србије (1905) и предсједник општине Београд (1910-14). Без иједне мрље.

Храброст и част

Љубомир Давидовић рођен је 1863. године у свештеничкој породици у Влашкој на Космају, гдје је одрастао и стекао прва животна искуства. "Отуда је и Љуба Давидовић у својој каријери политичара, државника и националног прегаоца сачувао скромност, чедност и за наше пријеке и жустре менталитете неуобичајену разумност", написао је српски историчар свјетске репутације Димитрије Ђорђевић. За разлику од многих који су се о државном трошку школовали у иностранству, Давидовић се школовао у Србији. На природном одсјеку Филозофског факултета Велике школе у Београду дипломирао је 1885. године. Исте године служио је војску у коњици и дочекао српско-бугарски рат. Упркос наредби краља Милана да се студенти повуку са првих линија, Давидовић је инсистирао да учествује у директним борбама. На приједлог цијелог ескадрона одликован је медаљом за изузетну храброст и произведен у чин поднаредника. "Да су сви војници као Давидовић, могли бисмо ићи на Стамбол", изјавио је његов пуковник Сава Пауновић.

Послије рата засновао је породицу и започео професорки позив у Ужицу, Врању и Крушевцу. Као директор Врањске гимназије 1894. године ризиковао је каријеру и егзистенцију, шаљући протестно писмо краљу Александру Обреновићу због одлуке да заведе лични режим. У Београд прелази 1896. као секретар Министарства просвјете, па по казни премјештен у Прву београдску гимназију, јер је, упркос упозорењима, изашао на изборе и гласао за опозицију.

Народни посланик постао је 1901. године и од тада се посвећује политици. У Србији је пропадала јавна моралност и начелност, доминирала партијска надвикивања, лична разрачунавања, ситни интереси, преконоћне промјене мишљења, ваљање у блату увреда и похлепе. Народ је све мање вјеровао политичарима, њиховом старању о јавном добру. Но, у Скупштини се појављују млади људи Љуба Стојановић, Љуба Давидовић, Јаша Продановић, Јован Жујовић, Јован Скерлић, Радоје Домановић, Милан Грол, итд., који као свој задатак постављају морални препород Србије. Називаће их "морална жандармерија". У политички живот унијели су снагу и свјежину, брзо побрали симпатије напредне српске интелигенције и задобили подршку народа. Након мајског преврата и збацивања династије Обреновић 1903. године, Давидовић је био члан делегације која је ишла у Женеву да позове Петра Карађорђевића на српски престо.

Постао је један од градитеља српске демократије и ковача "златног доба" од 1903. до 1914. године. Био је међу оснивачима четничке акције, један од најзначајнијих чланова Народне одбране и управе Српског соколског савеза. Као министар просвјете оставио је снажан печат. У његовом мандату донесен је Закон о народним школама који је спадао међу најнапредније законе тадашњег времена. Са српском војском 1915. године прелази Албанију, а на Крфу припремио обнову просвјете у ослобођеној отаџбини. Један је од иницијатора Нишке декларације, а касније и међу творцима Крфске декларације. У јуну 1917. године Давидовић излази из Владе као знак протеста због чувеног Солунског процеса.

Сваки примјер из живота Љубомира Давидовића свједочи о његовој моралној и патриотској узвишености. Имао је сина јединца Миодрага, који је као војник учествовао у Колубарској бици и Албанској голготи. У српској влади на Крфу Давидовић је био задужен за смјештај и образовање избјегличке дјеце, док се његов син налазио на Солунском фронту. Колеге су му савјетовале да поручника Миодрага, инжењера по струци, повуче са првих линија, јер би био кориснији на другом мјесту. Давидовић је одбио такав приједлог и истакао да се у рововима налазе и дјеца других људи, највише сељака, које након ослобођења Србије треба погледати у очи. Исто је мислио и Миодраг, који ће погинути на Кајмакчалану, а његово тијело никада није пронађено. О тој трагедији Давидовић није дозвољавао да се прича, а нарочито не да се користи у политици. Остатак живота посветио је борби за срећу свих српских синова, служећи тако и успомени на свог јединца.

Отац српске демократије

Давидовић је био највећи грађански демократа између два свјетска рата и спада међу најугледније и најпоштованије личности код Срба у 20. вијеку. Називали су га оцем демократије у Србији. Био је искрени родољуб и патриота, али је "бучни" национализам сматрао скученим, искључивим, тоталитарним. Здрави национализам схватао је као осјећање у којем се везује етничко, историјско, традиционално, са социјалним, човјечним, животним.

У народу се говорило да од Светог Саве међу Србима није било бољег човјека. Владика Николај Велимировић рекао је да је Љуба Давидовић био сиромах у свему, осим у честитости и поштењу. Био је начелан у вријеме безначелности, поштен у доба непоштености. Никаква власт није могла да га исквари, али ни он није могао дуго да остане у њој, јер је био опозиција сваком недемократском, ненародном режиму.

У младости је био професор престолонасљеднику Александру Карађорђевићу, чијој се владавини понекад оштро супротстављао, иако су били у добрим личним односима. Због таквог држања личност Чика Љубе се послије увођења шестојануарске диктатуре 1929. уздиже до симбола најљепших народних особина "пред којима скидају капу и противник и непријатељ". Вољели су га и поштовали чак и противници. Био на власти или у опозицији, одлучно се борио против корупције коју је сматрао највећим непријатељем државе.

Давидовић је вјеровао у демократски потенцијал српског народа. Красиле су га грађанска храброст и висока свијест о дужности према држави. Био се против колективне малодушности, није имао оправдања за љеност и нерад. О томе најбоље свједочи текст који је објавио у листу "Дело", у којем људску заједницу пореди са мравињаком: "Мрави најстроже примјењују оно лијепо правило: Ко не ради, не треба ни да једе. У мрављим задругама је дужност сваког члана да ради колико може, али с друге стране - задруга је дужна да му да све што је потребно"! Давидовић истиче да у Србији нико ништа не ради, "само политику тјера" - од пандура до министра, од најпростијег сељака до најобразованијег човјека. Културни послови и задаци су потпуно запостављени, нерад и незнање уништавају све! Отуда су га звали Чика Мрав.

Родољуб и идеалиста

Давидовић је знао да се уједињење Срба у једну државу не може остварити без уједињења свих Југословена. У југословенство је унио идеализам и слободоумље. У првој влади Краљевине СХС поново је био министар просвјете па премијер прве демократске владе. Један од најтежих социјалних проблема прве Југославије био је статус инвалида. Инвалиднине нису биле довољне за живот па су многи морали да просе. Упркос оскудици Давидовићева влада из буџета издваја веће суме за помоћ, а он лично сваког мјесеца одвајао је од своје плате Друштву за сузбијање просјачења.

Почетком фебруара 1919. године у Сарајеву је створена Демократска странка спајањем неколико партија: Самосталне радикалне, Напредне и Либералне странке, дијела радикала који се нису слагали са Пашићем, чланова Хрватско-српске коалиције, демократа и либерала из Војводине, словеначких напредњака и неколико мањих политичких група из Далмације. За предсједника је изабран Љуба Давидовић, познат као емотиван и помирљив страначки шеф, који ће ту дужност обављати до смрти. Демократска странка је на почетку имала успјеха и у БиХ, гдје су јој пришли преостали чланови Кочићеве групе и мостарска група окупљена око листа "Народ". На конгресу у Београду усвојили су програм у којем су се изјаснили за парламентарну монархију, федералистичко уређење државе, социјалне промјене, од аграрне реформе до стварања модернизације социјалне заштите. Избори 1920. године Демократску странку учинили су најјачом парламентарном странком. Ипак, већина није била довољна да се састави самостална влада па је коалиција са радикалима настављена послије избора. Резултат је доношење Видовданског устава 1921. Давидовић је покушао са Хрватима да нађе заједнички језик и државу изведе из кризе у којој се налазила од првог дана настанка. Остао је запамћен његов говор у Уставотворној скупштини: "Ниједан народ, а чини ми се ниједна генерација није дочекала оно што смо ми доживели, уједињење народа. Слобода његова данас је свршен акт. Ми данас дајемо дефинитивну форму томе уједињењу нашем кроз Устав. Дужност велика, одговорност велика, част велика. Разочарење је настало с разлогом, због наших заједничких грешака. Признајемо их отворено уз завет да их више не чинимо".

У јесен 1922. године у Загребу је организован конгрес интелектуалаца о уставним промјенама. Иако је био један од сарадника на изради Видовданског устава, Давидовић, добричина склона прихватању сваког покушаја да се проблеми рјешавају разговором, а не свађама и насиљем, отишао је на скуп. Његови племенити напори наишли су на двоструки отпор. То је довело до раскида коалиције демократа и радикала, а са хрватске стране сударио се са загриженошћу за сопственом, историјски неоствареном самосталном државом. Хрвати нису узвратили на његову испружену руку. Давидовићевој намјери да југословенско јединство гради на демократским основама испријечила се сурова стварност. Повео је и оштру борбу против личног краљевог режима. Кућа му је била под даноноћним полицијским надзором, а ни на гробље није могао отићи без пратње. Многи су му окренули леђа.

Услов опстанка Југославије, према Давидовићевом увјерењу, остали су свијест о заједници и међусобна солидарност! Босну и Херцеговину замишљао је као југословенску Швајцарску, надајући се смиривању "бучних национализама". Сматрао је да ће се по питању БиХ Срби и Хрвати или истински зближити или опако завадити. Послије споразума Цветковић-Мачек 1939. нада демократа да је српско-хрватски ослонац Југославије могућ доживјела је тежак ударац. Иако су Давидовић и демократе задржали увјерење да Југославија мора опстати - највише у интересу српског народа, ипак су увидјели неопходност српског сабирања, а посебно су били забринути за Србе из БиХ.

"Миле, благо тати"

Тужна вијест о смрти Љубомира Давидовића, 19. фебруара 1940. године, изазвала је велико узбуђење народа. Савременици су извјештавали да је затрептала "морална жица"“, зачула се "узбуна савјести" широм Југославије која је била пред крвавим ратом. Давидовић је преминуо у свом скромном дому на Врачару. Посљедњи његов поглед био је усмјерен ка слици сина Миодрага и његову сабљу из славних ратова. Посљедње ријечи биле су му: "Миле, благо тати"!

Забиљежен је величанствен испраћај "једног од најбољих и најугледнијих синова српске земље". Давидовићево тијело било је два дана изложено у цркви Светог Саве, поклониле му се десетине хиљада грађана, духовне и политичке власти, свештеници и омладина, представници свих партија и удружења. Отишао је човјек чије племенито срце је куцало за српску отаџбину, цијелу Југославију и сваког човјека. Личност која надахњује српске родољубе за сва времена. Милан Грол је истакао да је име Љубомира Давидовића изазивало идеално повезивање три основна принципа демократије: слободарство, родољубље и поштење: "У величању Љубе Давидовића изражена је жудња нашег узнемиреног времена да се у јавним пословима поштена побуда, поштен смјер, поштено дјелање и залагање за јавни интерес, узаконе у један закон изнад свих других".

Красила га је никада и ничим поколебана вјера у побједу добра над злим, рада над љенчарењем, истине над лажима, поштења над лукавством. Предратни глумац и редитељ Јован Танић написао је: "На његовоме гробу, за ново поколење, што ће тек доћи у сјају једнога дана белог, нек пише да ту почива достојно оличење - поштења и слободе нашег народа целог".

Лоши ђаци историје

Проблем националног уједињења Давидовић је схватао као питање просвјете и културе. Поручивао да је историја учитељица само оним народима који хоће да је слушају и који послушају. "Непослушнима није учитељица! Ја бих рекао да у ред тих непослушника и поред све своје тешке прошлости долази и наш народ. Ми нисмо слушали своју рођену историју, а не слушамо је ни данас". Љуба Давидовић живио је као Србин и Југословен који није доживио распад југословенске државе и трагедију српства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.