Ђорђе Арсенијевић Емануел - Пут славе од Париза до Кавказа

Тек што је 1825, прије тачно два вијека, руски цар Никола Други ступио на престо, суочио се са једним великим проблемом. Наиме, заузимање Кавказа још није било у потпуности завршено, а црни облаци из правца Каспијског и Црног мора су се гомилали на тим јужним границама државе. Већ посједнуте територије поново су заузимала побуњена племена исламски фанатизованих Карачаја, Чечена, Черкеза и других. У тај су лонац Турска и Персија (Иран) додавали тајне састојке, од којих је он управо покипио. Против Русије тад усташе и дагестанска племена.

Кавказ је био широк простор, испресијецан врлетним планинским масивима, над којим је доминирао Елбрус са својих 5.642 метра над морем. На појасу дужине 1200 км, од Црног до Каспијског мора, развучено је било око 30.000 руских војника, којима је ваљало наћи врсног команданта који би ту осигурао и учврстио власт Петрограда. Ко зна колико је пута цар разматрао разне приједлоге и листао попис са десетинама звучних генералских имена, док на крају његово перо није заокружило име Ђ. А. Емануел. Био је убијеђен да је тај луцидни и смиони, а доказано одани Србин  најбоље рјешење за овај крупни сложени подухват. Под сводовима руског двора одавно се помињао високи квалитет српских официра и војника и са нескривеним поштовањем и дивљењм говорило о Војновићу, Зорићу, Милорадовићу, али и Емануелу и многим другима.

И тако је славни руски генерал, Србин Ђорђе Арсенијевић Емануел, царским указом од 25. јуна 1826. постављен за обласног гувернера кавкаског краја и команданта свих тамошњих трупа од Црног мора до Астрахана. Упавши право у вртлог оштрих сукоба, стари ас ратних игара одмах је ситуацију процијенио као критичну, јер су побуне истовремено букнуле на разним удаљеним странама. Мудрим тактичким преговорима дио тих ватри погаси и изолова, а онда се 1827. као лав баци на Карачајце, најопасније од свих племена.  Послије годину дана упорних борби и њих ће потући, изашавши на границу Абхазије. То и друге тренутно умири мада му посао додатно отежа нови напад Турске на Русију.

Образован човјек

Отворивши несметан приступ масиву Елбруса, он се обрати Царској академији у Петрограду да пошаље научну експедицију која би истражила Кавказ. Расписа и награду од 400 рубаља за онога ко се први попне на врх Елбруса. Послије шест сати тешког успона, то 9. јула успједе Кабардинцу Хахирову. Због заслуга у великој помоћи раду научне експедиције Царска академија га прогласи за свог почасног члана. Емануел је иначе био врло образован човјек и током службе је свако затишје на фронту посвећивао свом образовању, посебно војном.

Из главног сједишта у Ставропољу генерал стално обилази угрожене гарнизоне раштркане на широком подручју, јер је сваког часа могла букнути нова побуна, што се 1831. године и десило, кад на оружје устадоше Чечени и Кумани. Он тада усиљеним маршом са 750 Козака превали 360 врста (око 380 km), да би помогли опсађеном граду Внезапну. Успут му се придружише још неке јединице и он се премореној војсци прије самог напада обрати: "Дјецо! Заповиједати не могу, зато вас молим да похитамо у помоћ нашима", а они ко из једног грла загрмјеше: "Ради старати се, Ваше високопревасходитељство", па чете одлучно грунуше напријед и послије крваве борбе ослободише град Внезапну. Потом славни генерал предводи јуриш и на тврду Акташ-Аулу, гдје доби метак у груди. Међутим, видјевши да му храбро погину командир артиљерије, пуковник Ушаков и да се побједа двоуми на чију ће страну превагнути, он, иако тешко рањен, нареди да га попну на коња, преузе команду и разби непријатеља. Прави војсковођа је морао имати луцидност, морални интегритет и харизму, снагу и одлучност, али и оно нешто, знате већ шта, а Ђорђе је био велики војсковођа.

Та је побједа коначно учврстила руску власт на читавом Кавказу и до неба уздигла славу Емануела, који са 2000 бораца потуче 17000 побуњеника.

Цијела животна прича овог сјајног ратника, започета прије равно 250 година у Банату, није била ништа мање узбудљива. Ђорђе је рођен 14. фебруара 1775. године у Вршцу. Легенда каже да је неколико сати по његовом рођењу у двориште имања ушла Циганка и која, кад доби дукат од домаћина, рече: "Ово ће ти дијете бити јунак, ено чујеш колико коњи у штали ржу, радујући се његовој мамузи".

Породица му је потицала из Црне Горе, гдје му се прађед звао Дабо. Његов син Манојло почетком 18. вијека досели код самог ушћа Мораве у Дунав, гдје му се роди једанаест синова и четири кћери. Како ни ту не имадоше мира од Турака, пређоше у Вршац. Манојлов син Арсеније Манојловић био је посљедњи вршачки обор-кнез. Због великих заслуга у борби против Турака на страни Аустрије 1793, од генерала Енглесхофена доби привилегије и племство, када му на повељи, умјесто презимена Манојловић, бијаше уписано Емануел, па им то сад постаде званично презиме. Касније ће Руси Ђорђу додати и оно Арсенијевич, по оцу, па је тако генералово пуно име гласило Ђорђе Арсенијевич Емануел.

Млађани Ђорђе је још као дјечак сањао да постане царски официр - хусар у сјајном мундиру и сабљом о бедру, па се стално мотао око војске и упијао сваки детаљ из њеног устројства. Са једва тринаест година, уз  старијег брата Симеона, 1788. године учествује у херојској одбрани Вршца. Та мала група људи, њих 75, мјесец и по дана је грчевито бранила град одолијевајући налетима хиљада Турака, све док им 18. октобра не стиже помоћ царске војске.

Ратни пут

Ускоро се прикључује фрајкору команданта Михаљевића гдје је приљежно од прекаљених ратника учио тај часни, али крвави занат. Кад заузеше Београд, Михаљевић свог голобрадог каплара, као срчаног борца, представи славном фелдмаршалу Лаудону. Млади вук је тек добијао праве зубе. Ђорђа одатле ратни пут одведе у рат са Французима, против којих ће се током каријере тући под заставама два царства. Маршује до Базела на зимовник, а на прољеће прелази Рајну, кад почињу окршаји. Већ ту до изражаја долази његов ратнички нерв, наслијеђен од динарских предака. Ђорђев кураж и срчаност све задиви, што ускоро плати љутом раном. Љекари су скептично вртјели главом, сумњајући да ће се извући. Петнаест дана је лежао без гласа и покрета, док су му чорбу сипали у уста. Неким чудом претече за нове смјеле подвиге, о чему пишу и тада једине српске новине "Славено-сербскија вједомости". Оне свједоче како Ђорђе од Француза преоте заробљени топ, а потом код Белгенхајма у погибељној акцији, мада рањен, ослободи свог заробљеног официра. Тад доби златну колајну за храброст и чин потпоручника. Ускоро допаде и треће тешке ране, због које послије болнице оста хром у ногу. Све је личило на крај војничке каријере, што га је потпуно депримирало. Враћа се кући, одакле по наговору оде у познату бању Херкуланум недалеко од Ђердапа, на румунској страни. Један стари љекар га је стално соколио и потицао да вјежба: "Само се бањај и упорно вјежбај, млади јуначе, добро једи и смиј се дјевојкама. Оне се овдје окупљају сад кад цвјетају јорговани, кикоћу се и траже ђавола. Не би шкодило да га и ти некој покажеш". И слава Богу, послије три мјесеца Ђорђе се излијечи.

Међутим, како у догледно вријеме од царске канцеларије не доби посјед који му следује и по племству и по ратном учешћу, он се одлучи да иде у руску службу. Ионако је све мање "мирисао" надувене Швабе и Мађаре и њихову урођену одбојност према Словенима, посебно православним. Ђорђе је од малена знао да су Срби масовно насељавали простор јужне Русије и радо примани у царску војску, гдје су десетине официра догурале до највиших чинова. Наиме, Срби су са Косова под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690, пред тешком турском одмаздом узмакли у Угарску. Иако позвани од цара Леополда, осјећали су се изневјереним и све чешће погледавали на исток према једновјерној Русији као "обећаној земљи". Ускоро је 1723. услиједио и позив цара Петра Великог, а потом и царице Јелисавете, па се тада више од 50.000 њих насели у провинцију Бахмут. Они ту формираше двије милитарне аутономије, Новосербију и Славјаносербију, гдје подижу град Славјанск и формирају српске хусарске пукове.

Ђорђе зато једва дочека дозволу од бечких власти и с пуно наде 1797. дође у велику православну земљу. У Петрограду је врло брзо препознат и признат као вјешт енергичан официр. У чину поручника силовито предводи царски хусарски пук у ратовима против Француза, па чак поста и миљеник цара Павла Другог. Врло брзо приши и капетанске ширите, који су били наговјештај његовог рапидног напредовања, јер само три године касније Емануел је већ царски "палковник". Његов углед и престиж српских официра показа се и када је крунисан нови цар Александар Први. У свечаној паради марширала су два елитна ешалона војске, једним је командовао пуковник, Србин Илија Дука, а другим пуковник Ђорђе Емануел. Историчар Нил Попов (1833 - 1892) записа: "Срби су својим херојством и изузетним војним вјештинама давали примјер, а својим манирима и војничким понашањем стварали коњицу руске царске војске".

Пуковник Емануел 1802. прима команду Кијевског пука, а четири године затишја на фронтовима искористи да формира породицу, кад се вјенча са Софијом Кнобел, са којом ће изродити бројно потомство. Таст му је био генерал Кнобел, поријеклом Холанђанин. Међутим, већ 1806. ваљало је поново у рат. У бици код Полтуског исте године видимо га на челу својих Козака у незадрживом јуришу против Француза. Потом су услиједиле друге битке, а са њима нове ране и медаље за храброст и ревност у служби.

Дође и судбоносна 1812, кад Наполеон Бонапарта са 691.500 војника, прешавши ријеку Дњепар, загази на тло Русије. Та сила је премашивала све до тада виђено и чинило се да их ништа не може зауставити. Пуковник Емануел је у тим судбоносним данима десна рука кнеза Багратиона, који му повјерава команду над цјелокупном коњицом лијевог армијског крила. Непријатељ се морао по сваку цијену зауставити или бар успорити. У бици код града Мира, Емануел је разбио чак девет пољских коњичких пукова и по обичају поново био рањен. Слиједило је још низ мањих и већих битака, све док 9. септембра 1812. није дошло до рјешавајуће битке код села Бородина на ријеци Калачи. Била је то најкрвавија битка 19. вијека у којој се сударише Наполеон и Кутузов. Емануел чини чуда од јунаштва, под њим гине чак неколико коња, док коначно и њега, са метком у грудима, не изнијеше са крвавог попришта.  Већ послије мјесец дана, по старом обичају, незалијечен напушта болницу у Владимиру и хита назад у бој. Тад са 37 година од Кутузова доби чин генерал-мајора.

Французи се повлаче промрзли и обесхрабрени и већ се назире њихова катастрофа, за коју ће се и генерал  Емануел постарати. Његов летећи корпус, као гладни вукови, брзим и оштрим маневрима напада противника, уносећи праву панику у његове редове. Француски војник се, што од зиме, што од страха, тресао као јасиков лист, тумарајући кроз непознато, посебно у мрклим сњежним ноћима. Емануелови Козаци су одсијецали мање саставе од главнине и немилосрдно их сатирали уколико се не предају. Кнез Голицин, дугогодишњи ађутант генералов, за њега пише да је био оштар и неумољив у борби, док је према заробљеницима показивао изузетну благост и људскост.   

Французи одступају у нереду све до западне Европе гдје уз помоћ савезника пружају одређени отпор. У оквиру европске коалиције Емануел командује дијелом снага у биткама код Луцерна, Бауцена, Казбаха и Вартембурга, те у опсадама Модлина, Глогауа, Кастела и Мајнца, који падају као домине. О чувеном боју код Ремса, гдје је лично Наполеон командовао својим трупама, Галицин пише да је Емануел "у пуном сјају исказао своју неустрашивост и присуство духа, те хладнокрвност и интелигенцију. Било је ту и старијих ђенерала по чину, али је он управљао цијелим корпусом и нико није ни помишљао да му оспори то старјешинство".

Наполеон покушава спријечити пропаст и средином октобра 1813. концентрише око 400.000 војника из разних провинција француског царства. Тада долази до чувене Битке народа код Лајпцига, послије које ће име генерала Емануела постати познато и славно широм Европе. У том окршају он разби шест француских пукова и зароби два маршала, Лористона и Дувенанта, са преко 400 официра и подофицира. Маршал Жак Лористон, гувернер Венеције, је седам година раније заузео Дубровник и запечатио судбину Републике.

Емануел потом удара на капије Париза и преко Јелисејских поља продире до дворца Тиљери, гдје му се предала дотад непобједива Бонапартина Национална гарда, што је означио његов коначни пораз. Ко је могао вјеровати, док је 1812. Москва горјела да ће само двије године касније усред Града свјетлости Козаци на Сени појити своје коње. На западу се од тог присјећања и данас штрецају и зебу.

У  Отаџбинском рату 1812. борио се читав низ Срба, високих руских официра. Од укупно 37 генерала под командом фелдмаршала Кутузова, по неким изворима чак 14 њих били су поријеклом Срби, али то се за сљедећу десеторицу може непорециво тврдити: Михаило А. Милорадовић, Ђорђе Арсенијевић Емануел, Јован Јегоровић Шевић, Јован Стефановић Адамовић, Никола Богдановић Богданов, Никола Васиљевић Вујић, Илија Михајловић Дука, Петар Ивановић Ивелић, Абрам Петковић Ратков и Никола Ивановић де Прерадовић. Од њих су у том сукобу погинула двојица, Шевић и Адамовић, а двојица озбиљно рањени, Ивелић и Емануел. 

Одликовања и потомци

По истраживању Србина Симеона Пишчевића (1731 - 1797), такође високог руског официра, само током 18. вијека у руској војсци се борило 96 високих официра поријеклом Срба, док је Средоје Лалић том списку додао још 56 њих, па тако укупан број износи 152 штаб-официра, од којих 27 генерала Срба. Катарина Велика је већ послије првог рата са Турцима упутила званични рескрипт српским ратницима, завршивши га са: "Спасибо, Серби".

Након побједе над Наполеоном услиједиле су мање бурне године Емануелове војничке службе, све до поменуте велике кампање на Кавказу, када је генерал тешко рањен (укупно 8. пут). Дугогодишња психофизичка пренапрезања и никад до краја залијечене ране ослабиле су његово некад челично тијело, па је затражио отпуст из војске и повукао се у Јелисаветград. Ту је овај сјајни војник и угледни интелектуалац провео своје задње године и заувијек склопио очи 26. јануара 1837. године.

Емануел је одликован са око двадесет највиших руских и других одликовања. У његову част, једна висораван на Елбрусу је названа Пољана Емануел. Када је генерал рањен на Кавказу, међу стрелцима је, као храбар ратник, рањен и његов син, којем је метак смрскао ногу.

Генерал је имао четири кћери и шест синова, а сви његови мушки потомци служили су царској војсци. Емануел никад није заборавио свој родни Вршац и увијек му се враћао, посебно током опоравка од задобијених рана. Био је пријатељ са Вуком, кнезом Милошем и другим истакнутим Србима свога времена.

Градње и разарања

Ђорђе Емануел је побједоносно ушао у Париз 1814. заједно са руским царом Александром. Само двије године раније Французи су, повлачећи се из спаљене Москве, претходно одвезли 200 воловских кола злата и другог блага. Упркос томе, цар Александар у освојеном Паризу запријети трупама да се ниједан Француз не смије понизити, нити било шта украсти или уништити. И прије него што су Руси "затворили радњу" у Паризу, он чак даде саградити и данас најљепши мост на Сени. Просвијећени западњаци су то брзо заборавили, па су у каснијим ратовима ревносно разарали руске градове и уништавали непроцјењиве материјалне и културне вриједности руског народа.

Злочин над гробом

Руси су чувеном генералу Емануелу подигли споменик на прилазу Кавказу, а његов гроб су за вријеме царевине редовно посјећивале државне и војне делегације. Међутим, у Совјетском Савезу 1922. десио се један невјероватан злочин. Наиме, комсомолци "напредни омладинци" откопали су генералов гроб и над њим извршили накнадну "смртну пресуду", пуцајући у лобању и кости "царског сатрапа". То није био усамљен случај да се бољшевички омладинци "свете" онима који су вијек раније одбранили њихову отаџбину од Наполеона. Овом чину не треба никакав коментар осим да су и српски скојевци знали рушити споменике својих славних предака из Великог рата или рецимо на смрт претући старог војводу Бојовића. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.