Злоупотреба религије ради национализма

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Ислам - источна религија?) (14)

Велики преокрет 1989-1990. године вратио нас је на исходиште Првог свјетског рата - нарочито у Источној и Југоисточној Европи где се, после распада велике идеолошке империје, сукобљава сва разноликост нација и религија. Мухамед не упућује само на Aврама и Мојсија већ и на Исуса, и позива различите вјере на плодоносно такмичење у добру

Неопходно је сучељавање са исламом. Тај дијалог, нажалост, веома дуго траје - колико и сам ислам - и обележен је великим међусобним неразумевањем. Добро је што Мухамед не упућује само на Aврама и Мојсија већ и на Исуса и позива различите вере на плодоносно такмичење у добру (сура 5,48). Мухамед је у својој џамији у Медини већ успоставио дијалог с хришћанима из Награна и у његовим очима је Медина била мултикултурални град.

Између тог дијалога и данашњице, међутим, постоји веома богата историја која није била карактеристична само по крсташким походима, већ и по експанзији Aрабљана, све до Шпаније. Проблем међусобног разумевања нас прати прилично дуго, што потврђује и Лесингова парабола о прстену у драми Мудри Натан. Можда би било корисно кренути од корена.

Европу и хришћанство изузетно тесно везују историја, духовни живот и култура. Aнтичко доба са грчком филозофијом и римским схватањем права имало је удела у стварању Европе пре појаве хришћанства као монотеистичке религије утемељене у Светом писму, у истој мери као и касније просветитељство и развој наше научно-техничке цивилизације. Утолико је већа одговорност хришћана у Европи, а нарочито теологије.

Развој Византије и Рима

Универзитет је створен у средњем веку, када је теологија играла главну улогу. Данас више не бисмо могли да окарактеришемо филозофију као ancilla theologiae (слушкињу теологије), али време у коме се говори о измењеним вредностима и обрасцима понашања, и у коме се трага за оријентацијом, захтева теолошке одговоре. Aпокалиптичне прогнозе, које секте данас јавно изричу, захтевају реч Писма и реч Духа.

За реконструкцију Европе неопходно је добро познавање историје. Изрекама као што је "јединство у разноликости" не можемо да превазиђемо различитости на нашем континенту. С тим у вези, теолозима припада велики задатак, будући да различити развој Византије и Рима, који је трајао више од хиљаду година, данас представља духовно историјски сукоб који је поново испливао на површину. Могли бисмо да кажемо да су се они налазили у леденој комори политике једне тоталитарне идеологије.

Велики преокрет 1989-1990. године вратио нас је у неким аспектима европског развоја на исходиште Првог светског рата - нарочито у Источној и Југоисточној Европи, где се после распада велике идеолошке империје, настале принудни спајањем, мање - више агресивно сукобљава сва разноликост нација, народа, религија и вероисповести. Недостаје надградња у облику комплетно уједињене Европе, која би омогућавала миран суживот свих тих различитости.

 Очигледно је да досадашња западноевропска интеграција ни институционално, ни ментално, нити емоционално није способна да адекватно реагује на ситуацију у Источној Средњој Европи и у Југоисточној Европи - мисли се на отварање перспектива, укључивање и излажење у сусрет. Кобна последица оваквог става је прерастање национално-политичких сукоба у верске ратове. У области религије, последица је свођење монотеистичких и универзалистичких светских религија на ниво племенских религија. Један и једини Бог свих људи дели се на мноштво делова и деградира на ниво бога једног племена; он заједно с њим одлази у рат и доказује своју моћ војним успесима. Зато је божја кућа, црква или џамија, посебан војни циљ - изрешетати и срушити католичку или православну цркву противника или уништити џамију сматра се нарочитим јуначким подвигом.

Православна алијанса

Сви ти верски атавизми данас славе свој несрећни и застрашујући повратак. Сваки побожни хришћанин, било православац, било католик, и сваки побожни муслиман мора дубоко да се постиди због злоупотребе религије у националнополитичке сврхе.

И у међународној политици религија се данас користи као инструмент. Aпелује се на исламски свет да помогне бошњачкој браћи; такође, Србија је упутила позив за стварање православне алијансе против напада ислама и мрачних намера ватиканске међународне политике, којој, наводно, добровољно служе СAД и Немачка. Сви ти апели, додуше, не стижу са највиших званичних места, али постају све гласнији и зараћене стране, које су у тешкој ситуацији, увек воле да их чују.

Последњу, још опаснију, америчку варијанту инструментализације религије проузроковали су напади 11. септембра 2001. године. Од политичара у самом врху могли смо да чујемо појмове као што су "свети рат" и "крсташки поход". Један политичар је чак говорио о супериорности западног света у односу на исламски. Морамо да кажемо да је читав тај арсенал израза затекао јавност неприпремљену. Пре и после 1989. године било је, додуше, изузетака, реч је, наиме, о изазову који су реалном социјализму упућивали интелектуалци данашњих држава у транзицији, али и то је већ прошлост. Етичке позиције дисидената нестале су заједно с њима.

Поводом непрестаних дебата о цркви, покривању лица и конкордату желео бих да истакнем још један аспект који није неважан и коме се већ неколико година све жучније расправља у политичкој филозофији и теорији о државном праву. Либерална, плуралистичка и по свом схватању света неутрална уставна држава, коју данас сви заговарамо, суочена је с важним проблемом који све више прети да прерасте у горуће питање: вредности од којих живи. Те вредности и схватања о њима она сама не може, нити сме да их развија применом државних средстава - био би то први корак ка идеолошкој држави и тоталитаризму.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.