Zloupotreba religije radi nacionalizma

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU (Islam - istočna religija?) (14)

Veliki preokret 1989-1990. godine vratio nas je na ishodište Prvog svjetskog rata - naročito u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi gde se, posle raspada velike ideološke imperije, sukobljava sva raznolikost nacija i religija. Muhamed ne upućuje samo na Avrama i Mojsija već i na Isusa, i poziva različite vjere na plodonosno takmičenje u dobru

Neophodno je sučeljavanje sa islamom. Taj dijalog, nažalost, veoma dugo traje - koliko i sam islam - i obeležen je velikim međusobnim nerazumevanjem. Dobro je što Muhamed ne upućuje samo na Avrama i Mojsija već i na Isusa i poziva različite vere na plodonosno takmičenje u dobru (sura 5,48). Muhamed je u svojoj džamiji u Medini već uspostavio dijalog s hrišćanima iz Nagrana i u njegovim očima je Medina bila multikulturalni grad.

Između tog dijaloga i današnjice, međutim, postoji veoma bogata istorija koja nije bila karakteristična samo po krstaškim pohodima, već i po ekspanziji Arabljana, sve do Španije. Problem međusobnog razumevanja nas prati prilično dugo, što potvrđuje i Lesingova parabola o prstenu u drami Mudri Natan. Možda bi bilo korisno krenuti od korena.

Evropu i hrišćanstvo izuzetno tesno vezuju istorija, duhovni život i kultura. Antičko doba sa grčkom filozofijom i rimskim shvatanjem prava imalo je udela u stvaranju Evrope pre pojave hrišćanstva kao monoteističke religije utemeljene u Svetom pismu, u istoj meri kao i kasnije prosvetiteljstvo i razvoj naše naučno-tehničke civilizacije. Utoliko je veća odgovornost hrišćana u Evropi, a naročito teologije.

Razvoj Vizantije i Rima

Univerzitet je stvoren u srednjem veku, kada je teologija igrala glavnu ulogu. Danas više ne bismo mogli da okarakterišemo filozofiju kao ancilla theologiae (sluškinju teologije), ali vreme u kome se govori o izmenjenim vrednostima i obrascima ponašanja, i u kome se traga za orijentacijom, zahteva teološke odgovore. Apokaliptične prognoze, koje sekte danas javno izriču, zahtevaju reč Pisma i reč Duha.

Za rekonstrukciju Evrope neophodno je dobro poznavanje istorije. Izrekama kao što je "jedinstvo u raznolikosti" ne možemo da prevaziđemo različitosti na našem kontinentu. S tim u vezi, teolozima pripada veliki zadatak, budući da različiti razvoj Vizantije i Rima, koji je trajao više od hiljadu godina, danas predstavlja duhovno istorijski sukob koji je ponovo isplivao na površinu. Mogli bismo da kažemo da su se oni nalazili u ledenoj komori politike jedne totalitarne ideologije.

Veliki preokret 1989-1990. godine vratio nas je u nekim aspektima evropskog razvoja na ishodište Prvog svetskog rata - naročito u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, gde se posle raspada velike ideološke imperije, nastale prinudni spajanjem, manje - više agresivno sukobljava sva raznolikost nacija, naroda, religija i veroispovesti. Nedostaje nadgradnja u obliku kompletno ujedinjene Evrope, koja bi omogućavala miran suživot svih tih različitosti.

 Očigledno je da dosadašnja zapadnoevropska integracija ni institucionalno, ni mentalno, niti emocionalno nije sposobna da adekvatno reaguje na situaciju u Istočnoj Srednjoj Evropi i u Jugoistočnoj Evropi - misli se na otvaranje perspektiva, uključivanje i izlaženje u susret. Kobna posledica ovakvog stava je prerastanje nacionalno-političkih sukoba u verske ratove. U oblasti religije, posledica je svođenje monoteističkih i univerzalističkih svetskih religija na nivo plemenskih religija. Jedan i jedini Bog svih ljudi deli se na mnoštvo delova i degradira na nivo boga jednog plemena; on zajedno s njim odlazi u rat i dokazuje svoju moć vojnim uspesima. Zato je božja kuća, crkva ili džamija, poseban vojni cilj - izrešetati i srušiti katoličku ili pravoslavnu crkvu protivnika ili uništiti džamiju smatra se naročitim junačkim podvigom.

Pravoslavna alijansa

Svi ti verski atavizmi danas slave svoj nesrećni i zastrašujući povratak. Svaki pobožni hrišćanin, bilo pravoslavac, bilo katolik, i svaki pobožni musliman mora duboko da se postidi zbog zloupotrebe religije u nacionalnopolitičke svrhe.

I u međunarodnoj politici religija se danas koristi kao instrument. Apeluje se na islamski svet da pomogne bošnjačkoj braći; takođe, Srbija je uputila poziv za stvaranje pravoslavne alijanse protiv napada islama i mračnih namera vatikanske međunarodne politike, kojoj, navodno, dobrovoljno služe SAD i Nemačka. Svi ti apeli, doduše, ne stižu sa najviših zvaničnih mesta, ali postaju sve glasniji i zaraćene strane, koje su u teškoj situaciji, uvek vole da ih čuju.

Poslednju, još opasniju, američku varijantu instrumentalizacije religije prouzrokovali su napadi 11. septembra 2001. godine. Od političara u samom vrhu mogli smo da čujemo pojmove kao što su "sveti rat" i "krstaški pohod". Jedan političar je čak govorio o superiornosti zapadnog sveta u odnosu na islamski. Moramo da kažemo da je čitav taj arsenal izraza zatekao javnost nepripremljenu. Pre i posle 1989. godine bilo je, doduše, izuzetaka, reč je, naime, o izazovu koji su realnom socijalizmu upućivali intelektualci današnjih država u tranziciji, ali i to je već prošlost. Etičke pozicije disidenata nestale su zajedno s njima.

Povodom neprestanih debata o crkvi, pokrivanju lica i konkordatu želeo bih da istaknem još jedan aspekt koji nije nevažan i kome se već nekoliko godina sve žučnije raspravlja u političkoj filozofiji i teoriji o državnom pravu. Liberalna, pluralistička i po svom shvatanju sveta neutralna ustavna država, koju danas svi zagovaramo, suočena je s važnim problemom koji sve više preti da preraste u goruće pitanje: vrednosti od kojih živi. Te vrednosti i shvatanja o njima ona sama ne može, niti sme da ih razvija primenom državnih sredstava - bio bi to prvi korak ka ideološkoj državi i totalitarizmu.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.