Жене које су оставиле трага у историји човјечанства (9)

Срце и стомак енглеског краља

Знам да имам тијело слабашне жене, али и срце и стомак краља, и то енглеског краља, и сама ћу предводити војску на ратном пољу уколико Парма или Шпанија, или било који европски принц, одлучи да нападне границе мог краљевства, поручила је Елизабета Прва

Филип Други Шпански планирао је 1587. године да изврши инвазију на Енглеску, али га је Елизабетин велики поморски заповједник Френсис Дрејк спријечио у томе, спаливши му дио флоте код Кадиза. Као званичан разлог за инвазију узео је папинску булу која је Елизабету проглашавала јеретиком и смрт католикиње Мери Стјуарт. Филип није подносио енглеске гусаре који су пљачкали његове бродове приликом њиховог повратка из Aмерике, а Елизабета је то гусарство одобравала. Чак је свог главног гусара, Френсиса Дрејка, прогласила витезом 1581. године. Оно што је фалило енглеској морнарици био је новац, који Елизабета није радо давала.

Побједа “непобједиве армаде”

У јулу 1587. Филип Други  је добио званичну дозволу папе да изврши инвазију на Енглеску и врати је католичанству, те да сам изабере новог енглеског монарха.

Aрмада је у почетку имала веома искусног команданта, првог маркиза од Санта Круса, али он је умро у фебруару 1588. године, тако да је војвода од Медине Сидоније заузео његово мјесто. Флота је кренула са 22 ратна брода Шпанске краљевске морнарице и 108 трговачких бродова адаптираних за борбу. Намјера је била да се пређе Ла Манш и укотви у Фландрији, гдје је војвода од Парме чекао спреман за инвазију на југоисточну Енглеску.

Aрмада је постигла свој први циљ и укотвила се у Сјеверном мору недалеко од Гравелинеса, на морској граници између Француске и Шпанске Холандије. Док су чекали на успостављање комуникације са војском војводе од Парме, енглески ратни бродови су осули паљбу по шпанским бродовима, натјерали их да дигну сидра и напусте мјесто састанка са војводом од Парме. Aрмада је успјела да се прегрупише и повуче на сјевер, док су је прогонили енглески бродови. Повратак у Шпанију је такође био погубан - снажне олује су флоту скренуле са курса и више од 24 брода је настрадало на сјеверној и западној обали Ирске, док су преживјели нашли уточиште у Шкотској. Флота је изгубила око педесет пловила од почетних 22 галије и 108 наоружаних трговачких бродова.

Неупозната са овим поразом Шпанаца, енглеска војска је у неизвјесности чекала на обалама Тилберија. Елизабета је ту одржала један од њених најутицајнијих говора, у којем је, између осталог, рекла да “зна да има тијело слабашне жене, али и срце и стомак краља, и то енглеског краља”, али да ће сама предводити војску на ратном пољу уколико “Парма или Шпанија, или било који европски принц, одлучи да нападне границе њенога краљевства”. Побједа “непобједиве армаде” је Елизабети донијела велику популарност и славу у народу. Церемонија којом је она прослављена парирала је самом Елизабетином крунисању.

Када је француска круна дошла у руке протестанта Aнрија Четвртог, којем су право на круну оспоравали папа и Филип Други, Елизабета је пристала да му пошаље војну подршку. Увођење протестантизма као званичне вјере Француза значило би јачање положаја енглеских протестаната, али ни Елизабета ни њени команданти нису се значајније потрудили да помогну Aнрију Четвртом; њихове кампање у Француској биле су слабо организоване и недјелотворне, а сама Елизабета је оклијевала да пошаље појачање у Француску и осигура потрепштине за све сличне експедиције.

Одбијање просаца

Разлози због којих је Елизабета одлучила да остани усидјелица и данас су непознати, а нагађања о њима одувијек су била занимљива романтичарима. Неки мисле да ју је Томас Сејмур, четврти муж Катарине Пар и човјек у чијој је кући живјела као млада дјевојка, својим напаствовањем одвратио од сексуалних односа. Други сматрају да је Елизабета знала да је и она, баш као и њена сестра, неплодна. Иако је можда могла родити себи насљедника, највјероватнији разлог због којег је редом одбијала све просце био је страх да би њен муж могао пољуљати њен статус владарке, као што се десило Мери Првој, преотети јој  моћ.

Недуго послије смрти Мери Прве, њен удовац, шпански краљ Филип Други, желио је да се ожени Елизабетом и тако задржи титулу енглеског краља, која му је била загарантована само за вријеме Мериног живота. Овај план је био одмах осуђен на пропаст, не само због Елизабетиног одбијања да се одрекне протестантизма, већ и из истог разлога из којег је ваљаност брака између Хенрика Осмог и Катарине Aрагонске била сумњива; црквени закони спречавали су особу да склопи брак са мужевим братом или женином сестром, што је био случај са Филипом и Елизабетом.

(Наставиће се)

Неинформисаност

Упркос њеном уплитању у војна питања и контроли, војсковође које су задобиле Елизабетино повјерење често су је држале неинформисаном и она је углавном била потпуно неупозната са ситуацијом на ратиштима ван Енглеске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.