.Же­не ко­је су ос­та­ви­ле тра­га у ис­то­ри­ји чо­вје­чан­ства (12)

Не­сре­ћа за не­сре­ћом

Aл­берт 1916. го­ди­не за­тра­жио ра­звод од Ми­ле­ве, ко­ја се ра­збољела од тог зах­тје­ва. Ду­го­ви нас­та­ли због си­новљеве бо­лес­ти при­мо­ра­ли су Ми­ле­ву да про­да дви­је ку­ће, а при­је­ти­ла је опа­сност да ос­та­не и без тре­ће.

Ми­ле­ва је испо­чет­ка одби­ла да пра­ти Aл­бер­та, по­што је Ел­за жи­вје­ла у Бер­ли­ну, али су се ипак пре­се­ли­ли. Aл­берт је на­пра­вио спи­сак на­ре­дби за Ми­ле­ву, са за­по­ви­јес­ти­ма као што су “од­го­ва­рај ми са­мо ка­да ти се обра­тим”. У ју­лу 1914, дан при­је изби­јања Првог свјет­ског ра­та, Ми­ле­ва је спа­ко­ва­ла ства­ри и вра­ти­ла се са дје­цом у Ци­рих.

Aл­берт је ос­тао са Ел­зом и до­вршио Оп­шту те­ори­ју ре­ла­ти­внос­ти. Го­ди­не 1916. је за­тра­жио ра­звод од Ми­ле­ве, ко­ја се ра­збољела од овог зах­тје­ва. Док је Ми­ле­ва би­ла бо­ле­сна, њена мла­ђа сес­тра Зор­ка се бри­ну­ла о дје­ци, али је Зор­ка до­жи­вје­ла нер­вни слом, па је сљеде­ће дви­је го­ди­не про­ве­ла у пси­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци.

Те­шка де­це­ни­ја

Ко­на­чно је Ми­ле­ва прис­та­ла да Aл­бер­ту пру­жи ра­звод 1918, а Aј­нштајн се сло­жио да Ми­ле­ви да но­вац од би­ло ко­је бу­ду­ће Но­бе­ло­ве на­гра­де.

Зва­ни­чно су се рас­та­ли 14. фе­бру­ара 1919, а Aл­берт се оже­нио Ел­зом 2. ју­на 1919. Те го­ди­не са­ви­јање свје­тлос­ти у гра­ви­та­ци­оном пољу за по­мра­чење Сун­ца је би­ло гла­вни до­каз за Оп­шту те­ори­ју ре­ла­ти­внос­ти, што је Aј­нштај­ну до­ни­је­ло свјет­ску сла­ву.

Те­шко обољела сес­тра Зор­ка је до­жи­вје­ла још је­дан нер­вни слом, а прет­хо­дно је за­па­ли­ла ве­ли­ку ко­ли­чи­ну нов­ца сво­јих ос­тар­је­лих ро­ди­теља у Но­вом Са­ду. Ми­ле­вин отац Ми­лош је 1922. умро од мо­жда­ног уда­ра, а Зор­ка је за­кон­ски про­гла­ше­на не­спо­со­бном.

Иако је пос­тао сла­ван због те­ори­је ре­ла­ти­ви­те­та, Aј­нштајн је до­био Но­бе­ло­ву на­гра­ду за фи­зи­ку за објашњење фо­то­елек­три­чног ефе­кта. Aј­нштајн због пу­то­вања ни­је при­сус­тво­вао до­дје­ли на­гра­де, па му ју је швед­ски ам­ба­са­дор тек 1923. до­ди­је­лио, а Aл­берт је но­вац пре­пус­тио Ми­ле­ви. Ми­ле­ва је уло­жи­ла но­вац у три ста­на у Ци­ри­ху, као и за његу мла­ђег си­на Еду­ар­да, ко­ји је 1930. обо­лио од ши­зо­фре­ни­је.

Ова де­це­ни­ја је за Ми­ле­ву би­ла ја­ко те­шка: Aл­берт и Ел­за су због на­цис­та еми­гри­ра­ли у Сје­дињене Држа­ве, Ми­ле­ви­на мај­ка је умрла на до­че­ку но­ве 1935. го­ди­не, а сес­тра Зор­ка је умрла 1938. го­ди­не. Ста­ри­ји син Ханс Aл­берт је са сво­јом по­ро­ди­цом 1938. еми­гри­рао у Сје­дињене Држа­ве, гдје је њен нај­мла­ђи унук Кла­ус Мар­тин умро у ро­ку од не­ко­ли­ко мје­се­ци.

Ми­ле­ва је због ду­го­ва нас­та­лих због Еду­ар­до­ве бо­лес­ти мо­ра­ла да про­да дви­је ку­ће, а при­је­ти­ла је опа­сност да ос­та­не и без тре­ће, па се обра­ти­ла Aл­бер­ту за по­моћ. Aј­нштајн је пре­узео вла­сниш­тво над ку­ћом, али ју је осам го­ди­на ка­сни­је изне­на­да про­дао за 85.000 швај­цар­ских фра­на­ка, под усло­вом да ку­пац до­зво­ли Ми­ле­ви да ос­та­не у ку­ћи.

Ме­ђу­тим, на до­че­ку Но­ве го­ди­не, Ми­ле­ва је изне­на­да до­би­ла зва­ни­чно оба­вје­штење да је њен на­јам ис­те­као. Је­дан при­ја­тељ јој је по­ку­шао да про­ду­жи бо­ра­вак и от­кри­ве­но је да је ку­пче­вих 85.000 фра­на­ка слу­чај­но упла­ће­но на Ми­ле­ви­но име. Aл­берт је за­хти­је­вао да му Ми­ле­ва вра­ти но­вац и при­је­тио је да ће да изба­ци Еду­ар­да из тес­та­мен­та.

Тог прољећа Ми­ле­ви је по­зли­ло то­ком је­дног Еду­ар­до­вог на­сил­ног на­па­да, и оне­сви­јес­ти­ла се.

Умрла је у бол­ни­ци три мје­се­ца ка­сни­је, 4. ав­гус­та 1948. и са­храњена је на ци­ри­шком гробљу Нор­дхајм.

Кла­ра Цет­кин

Ри­јет­ки су они ко­ји не зна­ју за Кла­ру Цет­кин, ро­ђе­ну Aј­злер, ути­цај­ну њема­чку со­ци­ја­лис­ти­чку по­ли­ти­чар­ку и бор­ца за жен­ска пра­ва. До 1917. је би­ла акти­вна у Со­ци­јал­де­мо­крат­ској пар­ти­ји Њема­чке. За­тим је сту­пи­ла у Не­за­ви­сну со­ци­јал­де­мо­крат­ску пар­ти­ју Њема­чке (УС­ПД) и њего­вом ек­стре­мном љеви­чар­ском кри­лу, Спар­та­кис­ти­чкој ли­ги - ко­ја је ка­сни­је пос­та­ла Ко­му­нис­ти­чка пар­ти­ја Њема­чке (КПД), ко­ју је она пред­стављала у Рај­хста­гу то­ком Вај­мар­ске Ре­пу­бли­ке од 1920. до 1933.

Шко­лу­ју­ћи се за нас­та­вни­цу, Кла­ра Цет­кин се по­ве­за­ла са жен­ским и ра­дни­чким по­кре­том у Њема­чкој од 1874. 1878, пос­та­ла је члан Со­ци­ја­лис­ти­чке ра­дни­чке пар­ти­је. Ова пар­ти­ја је осно­ва­на 1875. спа­јањем Оп­ште њема­чке ра­дни­чке асо­ци­ја­ци­је и Со­ци­јал­де­мо­крат­ске ра­дни­чке пар­ти­је. Го­ди­не 1890. њено име је про­ми­јењено у да­нашње - Со­ци­јал­де­мо­крат­ска пар­ти­ја Њема­чке (СПД).

Због за­бра­не со­ци­ја­лис­ти­чких акти­внос­ти ко­ју је у Њема­чкој увео Би­змарк, 1878, Кла­ра Цет­кин је пре­шла у Ци­рих, 1882. а за­тим је оти­шла у егзил у Па­риз. То­ком бо­рав­ка у Па­ри­зу игра­ла је ва­жну уло­гу у осни­вању Со­ци­ја­лис­ти­чке ин­тер­на­ци­она­ле. Та­ко­ђе је узе­ла пре­зи­ме свог пар­тне­ра, рус­ког ре­во­лу­ци­она­ра Оси­па Цет­ки­на са ко­јим је има­ла два си­на. Ка­сни­је је би­ла уда­та за умје­тни­ка, Ге­ор­га Фри­дри­ха Цун­де­ла од 1899. до 1928. го­ди­не 

(Нас­та­ви­ће се)

Ми­ле­вин гроб

За Ми­ле­вин гроб ши­ра ја­вност је са­зна­ла 2003. за­слу­гом Пе­тра Сто­ја­но­ви­ћа, осни­ва­ча Ме­мо­ри­јал­ног цен­тра “Ни­ко­ла Те­сла” из Сент Га­ле­на. Њен гроб  не­ма спо­мен-пло­чу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.