.Že­ne ko­je su os­ta­vi­le tra­ga u is­to­ri­ji čo­vje­čan­stva (12)

Ne­sre­ća za ne­sre­ćom

Al­bert 1916. go­di­ne za­tra­žio ra­zvod od Mi­le­ve, ko­ja se ra­zboljela od tog zah­tje­va. Du­go­vi nas­ta­li zbog si­novljeve bo­les­ti pri­mo­ra­li su Mi­le­vu da pro­da dvi­je ku­će, a pri­je­ti­la je opa­snost da os­ta­ne i bez tre­će.

Mi­le­va je ispo­čet­ka odbi­la da pra­ti Al­ber­ta, po­što je El­za ži­vje­la u Ber­li­nu, ali su se ipak pre­se­li­li. Al­bert je na­pra­vio spi­sak na­re­dbi za Mi­le­vu, sa za­po­vi­jes­ti­ma kao što su “od­go­va­raj mi sa­mo ka­da ti se obra­tim”. U ju­lu 1914, dan pri­je izbi­janja Prvog svjet­skog ra­ta, Mi­le­va je spa­ko­va­la stva­ri i vra­ti­la se sa dje­com u Ci­rih.

Al­bert je os­tao sa El­zom i do­vršio Op­štu te­ori­ju re­la­ti­vnos­ti. Go­di­ne 1916. je za­tra­žio ra­zvod od Mi­le­ve, ko­ja se ra­zboljela od ovog zah­tje­va. Dok je Mi­le­va bi­la bo­le­sna, njena mla­đa ses­tra Zor­ka se bri­nu­la o dje­ci, ali je Zor­ka do­ži­vje­la ner­vni slom, pa je sljede­će dvi­je go­di­ne pro­ve­la u psi­hi­ja­trij­skoj kli­ni­ci.

Te­ška de­ce­ni­ja

Ko­na­čno je Mi­le­va pris­ta­la da Al­ber­tu pru­ži ra­zvod 1918, a Aj­nštajn se slo­žio da Mi­le­vi da no­vac od bi­lo ko­je bu­du­će No­be­lo­ve na­gra­de.

Zva­ni­čno su se ras­ta­li 14. fe­bru­ara 1919, a Al­bert se ože­nio El­zom 2. ju­na 1919. Te go­di­ne sa­vi­janje svje­tlos­ti u gra­vi­ta­ci­onom polju za po­mra­čenje Sun­ca je bi­lo gla­vni do­kaz za Op­štu te­ori­ju re­la­ti­vnos­ti, što je Aj­nštaj­nu do­ni­je­lo svjet­sku sla­vu.

Te­ško oboljela ses­tra Zor­ka je do­ži­vje­la još je­dan ner­vni slom, a pret­ho­dno je za­pa­li­la ve­li­ku ko­li­či­nu nov­ca svo­jih os­tar­je­lih ro­di­telja u No­vom Sa­du. Mi­le­vin otac Mi­loš je 1922. umro od mo­žda­nog uda­ra, a Zor­ka je za­kon­ski pro­gla­še­na ne­spo­so­bnom.

Iako je pos­tao sla­van zbog te­ori­je re­la­ti­vi­te­ta, Aj­nštajn je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za fi­zi­ku za objašnjenje fo­to­elek­tri­čnog efe­kta. Aj­nštajn zbog pu­to­vanja ni­je pri­sus­tvo­vao do­dje­li na­gra­de, pa mu ju je šved­ski am­ba­sa­dor tek 1923. do­di­je­lio, a Al­bert je no­vac pre­pus­tio Mi­le­vi. Mi­le­va je ulo­ži­la no­vac u tri sta­na u Ci­ri­hu, kao i za njegu mla­đeg si­na Edu­ar­da, ko­ji je 1930. obo­lio od ši­zo­fre­ni­je.

Ova de­ce­ni­ja je za Mi­le­vu bi­la ja­ko te­ška: Al­bert i El­za su zbog na­cis­ta emi­gri­ra­li u Sje­dinjene Drža­ve, Mi­le­vi­na maj­ka je umrla na do­če­ku no­ve 1935. go­di­ne, a ses­tra Zor­ka je umrla 1938. go­di­ne. Sta­ri­ji sin Hans Al­bert je sa svo­jom po­ro­di­com 1938. emi­gri­rao u Sje­dinjene Drža­ve, gdje je njen naj­mla­đi unuk Kla­us Mar­tin umro u ro­ku od ne­ko­li­ko mje­se­ci.

Mi­le­va je zbog du­go­va nas­ta­lih zbog Edu­ar­do­ve bo­les­ti mo­ra­la da pro­da dvi­je ku­će, a pri­je­ti­la je opa­snost da os­ta­ne i bez tre­će, pa se obra­ti­la Al­ber­tu za po­moć. Aj­nštajn je pre­uzeo vla­sniš­tvo nad ku­ćom, ali ju je osam go­di­na ka­sni­je izne­na­da pro­dao za 85.000 švaj­car­skih fra­na­ka, pod uslo­vom da ku­pac do­zvo­li Mi­le­vi da os­ta­ne u ku­ći.

Me­đu­tim, na do­če­ku No­ve go­di­ne, Mi­le­va je izne­na­da do­bi­la zva­ni­čno oba­vje­štenje da je njen na­jam is­te­kao. Je­dan pri­ja­telj joj je po­ku­šao da pro­du­ži bo­ra­vak i ot­kri­ve­no je da je ku­pče­vih 85.000 fra­na­ka slu­čaj­no upla­će­no na Mi­le­vi­no ime. Al­bert je za­hti­je­vao da mu Mi­le­va vra­ti no­vac i pri­je­tio je da će da izba­ci Edu­ar­da iz tes­ta­men­ta.

Tog proljeća Mi­le­vi je po­zli­lo to­kom je­dnog Edu­ar­do­vog na­sil­nog na­pa­da, i one­svi­jes­ti­la se.

Umrla je u bol­ni­ci tri mje­se­ca ka­sni­je, 4. av­gus­ta 1948. i sa­hranjena je na ci­ri­škom groblju Nor­dhajm.

Kla­ra Cet­kin

Ri­jet­ki su oni ko­ji ne zna­ju za Kla­ru Cet­kin, ro­đe­nu Aj­zler, uti­caj­nu njema­čku so­ci­ja­lis­ti­čku po­li­ti­čar­ku i bor­ca za žen­ska pra­va. Do 1917. je bi­la akti­vna u So­ci­jal­de­mo­krat­skoj par­ti­ji Njema­čke. Za­tim je stu­pi­la u Ne­za­vi­snu so­ci­jal­de­mo­krat­sku par­ti­ju Njema­čke (US­PD) i njego­vom ek­stre­mnom ljevi­čar­skom kri­lu, Spar­ta­kis­ti­čkoj li­gi - ko­ja je ka­sni­je pos­ta­la Ko­mu­nis­ti­čka par­ti­ja Njema­čke (KPD), ko­ju je ona pred­stavljala u Raj­hsta­gu to­kom Vaj­mar­ske Re­pu­bli­ke od 1920. do 1933.

Ško­lu­ju­ći se za nas­ta­vni­cu, Kla­ra Cet­kin se po­ve­za­la sa žen­skim i ra­dni­čkim po­kre­tom u Njema­čkoj od 1874. 1878, pos­ta­la je član So­ci­ja­lis­ti­čke ra­dni­čke par­ti­je. Ova par­ti­ja je osno­va­na 1875. spa­janjem Op­šte njema­čke ra­dni­čke aso­ci­ja­ci­je i So­ci­jal­de­mo­krat­ske ra­dni­čke par­ti­je. Go­di­ne 1890. njeno ime je pro­mi­jenjeno u da­našnje - So­ci­jal­de­mo­krat­ska par­ti­ja Njema­čke (SPD).

Zbog za­bra­ne so­ci­ja­lis­ti­čkih akti­vnos­ti ko­ju je u Njema­čkoj uveo Bi­zmark, 1878, Kla­ra Cet­kin je pre­šla u Ci­rih, 1882. a za­tim je oti­šla u egzil u Pa­riz. To­kom bo­rav­ka u Pa­ri­zu igra­la je va­žnu ulo­gu u osni­vanju So­ci­ja­lis­ti­čke in­ter­na­ci­ona­le. Ta­ko­đe je uze­la pre­zi­me svog par­tne­ra, rus­kog re­vo­lu­ci­ona­ra Osi­pa Cet­ki­na sa ko­jim je ima­la dva si­na. Ka­sni­je je bi­la uda­ta za umje­tni­ka, Ge­or­ga Fri­dri­ha Cun­de­la od 1899. do 1928. go­di­ne 

(Nas­ta­vi­će se)

Mi­le­vin grob

Za Mi­le­vin grob ši­ra ja­vnost je sa­zna­la 2003. za­slu­gom Pe­tra Sto­ja­no­vi­ća, osni­va­ča Me­mo­ri­jal­nog cen­tra “Ni­ko­la Te­sla” iz Sent Ga­le­na. Njen grob  ne­ma spo­men-plo­ču.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.