Же­не ко­је су ос­та­ви­ле тра­га у ис­то­ри­ји чо­вје­чан­ства (11)

Ми­ле­ви­на уда­ја за Aј­нштај­на

Ми­ле­ва Ма­рић-Aј­нштајн, српска ма­те­ма­ти­чар­ка, прва же­на Aл­бер­та Aј­нштај­на, је­дног од нај­ге­ни­јал­ни­јих људи 20. ви­је­ка ро­ђе­на је 19. де­цем­бра 1875. го­ди­не  у Ти­те­лу, Aус­тро­угар­ска, да­нас Срби­ја.

Пос­то­је тврдње да је она до­при­ни­је­ла ра­ним Aј­нштај­но­вим ра­до­ви­ма, али је сте­пен њеног учеш­ћа у от­кри­ћи­ма не­по­знат и пре­дмет је број­них по­ле­ми­ка.

Ма­ри­ће­ва је ро­ђе­на у бо­га­тој по­ро­ди­ци у Ти­те­лу у Вој­во­ди­ни као нај­ста­ри­ја од тро­је дје­це у  по­ро­ди­ци офи­ци­ра аус­тро­угар­ске вој­ске. При­ли­ком ро­ђења Ми­ле­ви је иш­ча­шен кук, та­ко да јој је ли­је­ва но­га би­ла кра­ћа.

Испи­ти и тру­дно­ћа

Убрзо по­сли­је њеног ро­ђења, њен отац је за­вршио вој­ну ка­ри­је­ру и до­био је по­сао у су­ду у Ру­ми, а ка­сни­је у За­гре­бу. Ми­ле­ва је има­ла мла­ђу сес­тру Зор­ку, ро­ђе­ну 1883. го­ди­не и бра­та Ми­ло­ша ро­ђе­ног 1885. го­ди­не.

Ми­ле­ва је 1886. го­ди­не кре­ну­ла у жен­ску ги­мна­зи­ју у Но­вом Са­ду, а 1888. је пре­шла у ги­мна­зи­ју у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, гдје је ма­ту­ри­ра­ла 1890. го­ди­не као нај­боља у ра­зре­ду из ма­те­ма­ти­ке и фи­зи­ке.

Од 1890. је по­ха­ђа­ла Краљев­ску српску шко­лу у Шап­цу. Ка­да се пре­се­ли­ла у За­греб, до­би­ла је спе­ци­јал­ну до­зво­лу да би ишла у шко­лу у ко­ју су ишли са­мо дје­ча­ци.

У љето 1896. упи­са­ла је сту­ди­је ме­ди­ци­не на Уни­вер­зи­те­ту у Ци­ри­ху. У окто­бру се пре­ба­ци­ла на Држа­вну по­ли­те­хни­чку шко­лу на сту­ди­је ма­те­ма­ти­ке и фи­зи­ке. Она је би­ла тек пе­та же­на ко­ја је би­ла примљена у ову шко­лу. Је­дан он њених ко­ле­га на пре­да­вањима из фи­зи­ке је био Aл­берт Aј­нштајн, ко­ји је та­да имао 17 го­ди­на. Прве дви­је го­ди­не сту­ди­рања су би­ле врло ус­пје­шне за Ми­ле­ву. Је­дан се­мес­тар је про­ве­ла у Хај­дел­бер­гу. Док је би­ла од­су­тна до­пи­си­ва­ла се са Aл­бер­том, ко­ји јој је на­пи­сао да му не­дос­та­је. У Ци­рих се вра­ти­ла 1899. и њихо­ва ве­за је пла­ну­ла.

Упркос обе­ћа­ва­ју­ћем по­чет­ку сту­ди­ја, Ми­ле­вин ус­пјех је по­чео да сла­би. У љето 1900. ни­је по­ло­жи­ла сво­је за­вршне испи­те. Иако је и Ми­ле­вин и Aл­бер­тов про­сјек био мањи од по­тре­бних 5,0, Aл­бер­тов про­сјек 4,9 је био зао­кру­жен на 5,0, али за Ми­ле­ви­них 4,0 је нај­ви­ше за­слу­жна сла­ба оцје­на 2,5 из те­ори­је фун­кци­ја. Aј­нштајн је ди­пло­ми­рао и оти­шао ку­ћи за ра­спуст. Ми­ле­ва је ос­та­ла у Ци­ри­ху, ра­де­ћи као ла­бо­ра­то­риј­ски асис­тент и при­пре­ма­ла се да по­но­во иза­ђе на испи­те.

Ми­ле­ва и Aл­берт су се по­но­во сас­та­ли на је­зе­ру Ко­мо. Не­ко­ли­ко не­дјеља ка­сни­је Ми­ле­ва је от­кри­ла да је тру­дна, а у ју­лу 1901. је опет па­ла на испи­ти­ма. Те је­се­ни Aј­нштајн је до­био сла­бо пла­ће­ни по­сао нас­та­вни­ка на за­мје­ни у Шаф­ха­узе­ну.

У Но­вом Са­ду, кра­јем ја­ну­ара или по­чет­ком фе­бру­ара 1902. Ми­ле­ва је ро­ди­ла кћер­ку Ли­серл. У сво­јој 27. го­ди­ни, са не­за­врше­ним фа­кул­те­том и ван­бра­чним дје­те­том, по­че­ла је да се осје­ћа као сра­мо­та за по­ро­ди­цу. У ме­ђу­вре­ме­ну, Aл­берт је до­био по­сао у па­тен­том за­во­ду у Бер­ну. Aл­берт и Ми­ле­ва су се вјен­ча­ли у Бер­ну 6. ја­ну­ара 1903. Не­ко вре­ме при­је вјен­чања Ли­серл је обољела од шар­ла­ха. Ни­је по­зна­то да ли је умрла или је да­та на усва­јање. Ка­да се Ми­ле­ва при­дру­жи­ла Aл­бер­ту у Бер­ну, ди­је­те ни­је би­ло са њом.

Брак у кри­зи

Њихов брак је фун­кци­они­сао та­ко што је Aл­берт шест да­на не­дељно про­во­дио у па­тен­тном за­во­ду, сло­бо­дно ври­је­ме је по­све­ћи­вао фи­зи­ци, а Ми­ле­ва је по­ку­ша­ва­ла да се но­си са гу­бит­ком дје­те­та и не­ус­пје­хом на фа­кул­те­ту. Ипак, брак је кре­нуо на боље ка­ко је Aл­берт до­био по­ви­ши­цу и ро­ђењем си­на Хан­са Aл­бер­та. Aј­нштајн је 1905. обја­снио фо­то­елек­три­чни ефе­кат, а 1908. је до­био ли­цен­цу за рад на уни­вер­зи­те­ту у Бер­ну. Сљеде­ће го­ди­не је дао от­каз на Уни­вер­зи­те­ту у Бер­ну и па­тен­том за­во­ду и при­хва­тио је мес­то ван­ре­дног про­фе­со­ра те­ориј­ске фи­зи­ке на Уни­вер­зи­те­ту у Ци­ри­ху.

Aј­нштајн је по­чео да се до­пи­су­је са бив­шом дје­вој­ком, па је њихов брак за­пао у кри­зу. Да би вра­тио мир, отпу­то­ва­ли су на одмор. Њихов дру­ги син Еду­ард је ро­ђен 1910.

Сљеде­ће го­ди­не, Aл­берт се са по­ро­ди­цом пре­се­лио у Праг, гдје је пос­тављен за ре­до­вног про­фе­со­ра на Уни­вер­зи­те­ту Карл-Фер­ди­нанд. За Ми­ле­ву је овај пре­ла­зак био те­жак; као Српкиња је би­ла осетљива на на­пе­тос­ти изме­ђу њема­чких и че­шких на­ци­она­лис­та, са ко­ји­ма са као Сло­вен­ка иден­ти­фи­ко­ва­ла. Aј­нштајн се 1912. вра­тио у Ци­рих, што је био по­тез за ко­ји је Ми­ле­ва вје­ро­ва­ла да ће оја­ча­ти њихов брак.

Ипак, Aл­берт је про­на­шао но­вог са­ра­дни­ка за ма­те­ма­ти­ку Мар­се­ла Гро­сма­на. Та­ко­ђе је имао но­ву љуба­вни­цу, ро­ђа­ку Ел­зу Ло­вен­тал. Ова кри­за је до­шла у прољеће 1914. ка­да је Aл­берт при­хва­тио по­ло­жај стал­ног чла­на прес­ти­жне Прус­ке ака­де­ми­је на­ука, као и мјес­то ре­до­вног про­фе­со­ра на Уни­вер­зи­те­ту у Бер­ли­ну.

(Нас­та­ви­ће се)

Про­тивљење

Ми­ле­ви­ни ро­ди­тељи се ни­су про­ти­ви­ли њеној ве­зи са Aл­бер­том, јер су зна­ли да су њене шан­се за брак би­ле ма­ле због њене бо­лес­ти. Ме­ђу­тим, њего­ви ро­ди­тељи су се про­ти­ви­ли за­то што  је би­ла ста­ри­ја од њега три  и по го­ди­не и ни­је би­ла Је­вреј­ка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.