Že­ne ko­je su os­ta­vi­le tra­ga u is­to­ri­ji čo­vje­čan­stva (11)

Mi­le­vi­na uda­ja za Aj­nštaj­na

Mi­le­va Ma­rić-Aj­nštajn, srpska ma­te­ma­ti­čar­ka, prva že­na Al­ber­ta Aj­nštaj­na, je­dnog od naj­ge­ni­jal­ni­jih ljudi 20. vi­je­ka ro­đe­na je 19. de­cem­bra 1875. go­di­ne  u Ti­te­lu, Aus­tro­ugar­ska, da­nas Srbi­ja.

Pos­to­je tvrdnje da je ona do­pri­ni­je­la ra­nim Aj­nštaj­no­vim ra­do­vi­ma, ali je ste­pen njenog učeš­ća u ot­kri­ći­ma ne­po­znat i pre­dmet je broj­nih po­le­mi­ka.

Ma­ri­će­va je ro­đe­na u bo­ga­toj po­ro­di­ci u Ti­te­lu u Voj­vo­di­ni kao naj­sta­ri­ja od tro­je dje­ce u  po­ro­di­ci ofi­ci­ra aus­tro­ugar­ske voj­ske. Pri­li­kom ro­đenja Mi­le­vi je iš­ča­šen kuk, ta­ko da joj je li­je­va no­ga bi­la kra­ća.

Ispi­ti i tru­dno­ća

Ubrzo po­sli­je njenog ro­đenja, njen otac je za­vršio voj­nu ka­ri­je­ru i do­bio je po­sao u su­du u Ru­mi, a ka­sni­je u Za­gre­bu. Mi­le­va je ima­la mla­đu ses­tru Zor­ku, ro­đe­nu 1883. go­di­ne i bra­ta Mi­lo­ša ro­đe­nog 1885. go­di­ne.

Mi­le­va je 1886. go­di­ne kre­nu­la u žen­sku gi­mna­zi­ju u No­vom Sa­du, a 1888. je pre­šla u gi­mna­zi­ju u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, gdje je ma­tu­ri­ra­la 1890. go­di­ne kao naj­bolja u ra­zre­du iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke.

Od 1890. je po­ha­đa­la Kraljev­sku srpsku ško­lu u Šap­cu. Ka­da se pre­se­li­la u Za­greb, do­bi­la je spe­ci­jal­nu do­zvo­lu da bi išla u ško­lu u ko­ju su išli sa­mo dje­ča­ci.

U ljeto 1896. upi­sa­la je stu­di­je me­di­ci­ne na Uni­ver­zi­te­tu u Ci­ri­hu. U okto­bru se pre­ba­ci­la na Drža­vnu po­li­te­hni­čku ško­lu na stu­di­je ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke. Ona je bi­la tek pe­ta že­na ko­ja je bi­la primljena u ovu ško­lu. Je­dan on njenih ko­le­ga na pre­da­vanjima iz fi­zi­ke je bio Al­bert Aj­nštajn, ko­ji je ta­da imao 17 go­di­na. Prve dvi­je go­di­ne stu­di­ranja su bi­le vrlo us­pje­šne za Mi­le­vu. Je­dan se­mes­tar je pro­ve­la u Haj­del­ber­gu. Dok je bi­la od­su­tna do­pi­si­va­la se sa Al­ber­tom, ko­ji joj je na­pi­sao da mu ne­dos­ta­je. U Ci­rih se vra­ti­la 1899. i njiho­va ve­za je pla­nu­la.

Uprkos obe­ća­va­ju­ćem po­čet­ku stu­di­ja, Mi­le­vin us­pjeh je po­čeo da sla­bi. U ljeto 1900. ni­je po­lo­ži­la svo­je za­vršne ispi­te. Iako je i Mi­le­vin i Al­ber­tov pro­sjek bio manji od po­tre­bnih 5,0, Al­ber­tov pro­sjek 4,9 je bio zao­kru­žen na 5,0, ali za Mi­le­vi­nih 4,0 je naj­vi­še za­slu­žna sla­ba ocje­na 2,5 iz te­ori­je fun­kci­ja. Aj­nštajn je di­plo­mi­rao i oti­šao ku­ći za ra­spust. Mi­le­va je os­ta­la u Ci­ri­hu, ra­de­ći kao la­bo­ra­to­rij­ski asis­tent i pri­pre­ma­la se da po­no­vo iza­đe na ispi­te.

Mi­le­va i Al­bert su se po­no­vo sas­ta­li na je­ze­ru Ko­mo. Ne­ko­li­ko ne­djelja ka­sni­je Mi­le­va je ot­kri­la da je tru­dna, a u ju­lu 1901. je opet pa­la na ispi­ti­ma. Te je­se­ni Aj­nštajn je do­bio sla­bo pla­će­ni po­sao nas­ta­vni­ka na za­mje­ni u Šaf­ha­uze­nu.

U No­vom Sa­du, kra­jem ja­nu­ara ili po­čet­kom fe­bru­ara 1902. Mi­le­va je ro­di­la kćer­ku Li­serl. U svo­joj 27. go­di­ni, sa ne­za­vrše­nim fa­kul­te­tom i van­bra­čnim dje­te­tom, po­če­la je da se osje­ća kao sra­mo­ta za po­ro­di­cu. U me­đu­vre­me­nu, Al­bert je do­bio po­sao u pa­ten­tom za­vo­du u Ber­nu. Al­bert i Mi­le­va su se vjen­ča­li u Ber­nu 6. ja­nu­ara 1903. Ne­ko vre­me pri­je vjen­čanja Li­serl je oboljela od šar­la­ha. Ni­je po­zna­to da li je umrla ili je da­ta na usva­janje. Ka­da se Mi­le­va pri­dru­ži­la Al­ber­tu u Ber­nu, di­je­te ni­je bi­lo sa njom.

Brak u kri­zi

Njihov brak je fun­kci­oni­sao ta­ko što je Al­bert šest da­na ne­deljno pro­vo­dio u pa­ten­tnom za­vo­du, slo­bo­dno vri­je­me je po­sve­ći­vao fi­zi­ci, a Mi­le­va je po­ku­ša­va­la da se no­si sa gu­bit­kom dje­te­ta i ne­us­pje­hom na fa­kul­te­tu. Ipak, brak je kre­nuo na bolje ka­ko je Al­bert do­bio po­vi­ši­cu i ro­đenjem si­na Han­sa Al­ber­ta. Aj­nštajn je 1905. obja­snio fo­to­elek­tri­čni efe­kat, a 1908. je do­bio li­cen­cu za rad na uni­ver­zi­te­tu u Ber­nu. Sljede­će go­di­ne je dao ot­kaz na Uni­ver­zi­te­tu u Ber­nu i pa­ten­tom za­vo­du i pri­hva­tio je mes­to van­re­dnog pro­fe­so­ra te­orij­ske fi­zi­ke na Uni­ver­zi­te­tu u Ci­ri­hu.

Aj­nštajn je po­čeo da se do­pi­su­je sa biv­šom dje­voj­kom, pa je njihov brak za­pao u kri­zu. Da bi vra­tio mir, otpu­to­va­li su na odmor. Njihov dru­gi sin Edu­ard je ro­đen 1910.

Sljede­će go­di­ne, Al­bert se sa po­ro­di­com pre­se­lio u Prag, gdje je pos­tavljen za re­do­vnog pro­fe­so­ra na Uni­ver­zi­te­tu Karl-Fer­di­nand. Za Mi­le­vu je ovaj pre­la­zak bio te­žak; kao Srpkinja je bi­la osetljiva na na­pe­tos­ti izme­đu njema­čkih i če­ških na­ci­ona­lis­ta, sa ko­ji­ma sa kao Slo­ven­ka iden­ti­fi­ko­va­la. Aj­nštajn se 1912. vra­tio u Ci­rih, što je bio po­tez za ko­ji je Mi­le­va vje­ro­va­la da će oja­ča­ti njihov brak.

Ipak, Al­bert je pro­na­šao no­vog sa­ra­dni­ka za ma­te­ma­ti­ku Mar­se­la Gro­sma­na. Ta­ko­đe je imao no­vu ljuba­vni­cu, ro­đa­ku El­zu Lo­ven­tal. Ova kri­za je do­šla u proljeće 1914. ka­da je Al­bert pri­hva­tio po­lo­žaj stal­nog čla­na pres­ti­žne Prus­ke aka­de­mi­je na­uka, kao i mjes­to re­do­vnog pro­fe­so­ra na Uni­ver­zi­te­tu u Ber­li­nu.

(Nas­ta­vi­će se)

Pro­tivljenje

Mi­le­vi­ni ro­di­telji se ni­su pro­ti­vi­li njenoj ve­zi sa Al­ber­tom, jer su zna­li da su njene šan­se za brak bi­le ma­le zbog njene bo­les­ti. Me­đu­tim, njego­vi ro­di­telji su se pro­ti­vi­li za­to što  je bi­la sta­ri­ja od njega tri  i po go­di­ne i ni­je bi­la Je­vrej­ka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.