ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Женe доброг срца и зловољних мужева

Удате жене су већи дио својих зрелих година проводиле у трудноћи и порађању (просјечно десет у Фиренци, девет код француских сељанки); у Фиренци би у касном средњем вијеку једва двоје дјеце надживјело своје родитеље.

Црква је од краја XI вијека све више успјешно инсистирала на томе да оба партнера добровољно склапају брак; посебно је женска слобода да каже "да" (или да то не уради) била бомба за сродничке интересе. Постојали су и уговорни бракови

***************************

Интегрални део расправе о роду било је спорење око брака, целибата, сексуалности и библијске поуке "Није добро да је човек сам": Querelle du mariage. И овом се облашћу бавила Кристина де Пизан, и то посматрајући је из више перспектива. На приговор њених противника да презире љубав, она је одговорила да "истинска љубав" не значи обавезно и сексуалност, а поготово не промискуитет. Оштро се успротивила ставу Жана де Мена да жене воле насиље. Традиционалном мушком ружењу брака - да је брак неподношљив, јер су жене неподношљиве, жељне да владају и "извор сваког зла" - она супротставља критику брака из женског угла, али и похвалу брака.

С једне стране, истиче да су "многе жене доброг срца веома лоше третирали њихови зловољни мужеви, животариле су "свој бедни живот због окрутности својих мужева", патиле више него "да су биле робиње код Сарацена" и практично су "мужеви владали својим женама, а никако жене мужевима"...

Бурна историја

У Кристинино време брак је имао иза себе бурну историју. Не само да су жене у таквим списима, који су били примерени различитим њиховим ситуацијама, уредно третиране према три могуће позиције у породици - као девојке, супруге или удовице - независно од њихове класне припадности, већ је и њихова реална позиција била одређена местом у сродничким односима са својом и мужевљевом породицом. У XI и XII веку на многим местима (у династијама, бољим круговима, у градовима, док за остало становништво готово да нема података) брак је важио за удруживање и склапање мира међу (често завађеним) фамилијама, а жена као јемство и инструмент слоге; удруживање фамилија заснивало се на размени жена. Тек, мало-помало у први план се истицао брачни пар и лик "добре супруге".

Ту су, поред осталих, била битна три фактора. Као прво, црква је од краја XI века све више успешно инсистирала на томе да оба партнера добровољно склапају брак; посебно је женска слобода да каже "да" (или да то не уради) била бомба за сродничке интересе. Уговорени брак постојао је барем у теорији и цркви, иако се у пракси од тога одступало (женско ћутање сматрало се као пристанак), а паралелно с тим и сакраментални карактер брака и тиме његова начелна нераскидивост. Жене Европе су се око 1200. удавале веома младе (међу племством и градским патрицијима у просеку са тринаест година, на селу око седамнаест), и то за много старијег мушкарца: није само родна разлика већ је и старосна разлика условила однос моћи...

...Удате жене су већи део својих зрелих година проводиле у трудноћи и порађању (просечно десет у Фиренци, девет код француских сељанки); у Фиренци би у касном средњем веку једва двоје деце надживело своје родитеље. Једна од седам мајки (из било којег сталежа) умирала је на порођају, док су многе остајале трајно оштећеног здравља. Већина је сама дојила дете, док су оне боље стојеће поверавале дојенчад дојиљама (при чему је четвртина умирала). Сматрало се да су жене (како пре, тако и после оне промене) обавезне да буdu плодне, верне у браку, да воде домаћинство и обезбеде да им ћерке буdu чедне. Основна обавеза мушкарца била је да издржава жену, али је и у породици био господар и имао право да физички кажњава (што није искључивало да су и жене вређале и каткад тукле своје супруге).

Жене витешког сталежа

Као друго, венчавање је у првом реdu значило трансфер новца и добара. Велики део, можда и већина, жена витешког сталежа у XI и XII веку, удавала се "наниже", то јест за човека који је био нижег сталежа или слабијег имовинског стања од породице из које она потиче (тиме се на неким местима објашњава топос о свадљивој, огорченој супрузи, који у Querelleу игра важну улогу). У раном средњем веку постојало је правило још једне размене међу породицама: свадбени поклон за невесту тј. откупнина коју муж (односно његова породица) даје невести (односно њеној породици) и мираз у обрнутом смеру. Од XII до XV века постепено се изгубила откупнина (на југу Европе раније него на северу): не изненађује забележено негодовање жена, јер се ту радило о умањивању њихове вредности, о развлашћивању. Мираз је постао главни део размене и доживео инфлацију кроз векове (иако се узалудно покушавало да се она обузда), па је за очеве постало скупо да удају кћери. Још је Данте Aлигјери жалио за старим добрим временом "када отац није страховао од ћеркиног одрастања". Жене су готово свуда изгубиле право да самостално располажу својим миразом, који је требало да им буде замена за очево наслеђе, а задржале су - и као удовице - само право уживања. Девојке чији отац није имао или је могао да плати сувише мали мираз покушавале су да саме уштеде кроз најамни рад (обично пословима као што су шивење или редење, или пак у ренесансним институцијама за девојке, везењем вредних одевних предмета и драперија). Иначе, сиромашним женама је - како је 1674. у осврту приметио један италијански аутор - "једини капитал била њихова стидљивост". Понекад би нека побожна заduжбина платила да се и оне збрину удајом.

Као треће, бивало је све важније удомити се: с једне стране, зато што је за жене егзистенција изван породице значила највеће сиромаштво, па и прошење на улици, и са друге, зато што се од XII века развијао нови модел односа између рада и породичног живота. У градовима и на селу, тамо где су раније доминирали феудални односи, проширила се могућност за удају и тако је настао брачни пар као раднички пар: еманципација из кметског положаја није се десила мушкој или женској јединки, већ само пару, и то таквом који је радио и за тржиште. Истина, жене су и даље биле заduжене за вођење домаћинства, али је само брачни пар - заједно са осталим члановима породице - могао да обезбеди преживљавање. Тако су у касном средњем и почетком новог века постављени темељи модерне породице као "језгра новог начина привређивања".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.