ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Žene dobrog srca i zlovoljnih muževa

Udate žene su veći dio svojih zrelih godina provodile u trudnoći i porađanju (prosječno deset u Firenci, devet kod francuskih seljanki); u Firenci bi u kasnom srednjem vijeku jedva dvoje djece nadživjelo svoje roditelje.

Crkva je od kraja XI vijeka sve više uspješno insistirala na tome da oba partnera dobrovoljno sklapaju brak; posebno je ženska sloboda da kaže "da" (ili da to ne uradi) bila bomba za srodničke interese. Postojali su i ugovorni brakovi

***************************

Integralni deo rasprave o rodu bilo je sporenje oko braka, celibata, seksualnosti i biblijske pouke "Nije dobro da je čovek sam": Querelle du mariage. I ovom se oblašću bavila Kristina de Pizan, i to posmatrajući je iz više perspektiva. Na prigovor njenih protivnika da prezire ljubav, ona je odgovorila da "istinska ljubav" ne znači obavezno i seksualnost, a pogotovo ne promiskuitet. Oštro se usprotivila stavu Žana de Mena da žene vole nasilje. Tradicionalnom muškom ruženju braka - da je brak nepodnošljiv, jer su žene nepodnošljive, željne da vladaju i "izvor svakog zla" - ona suprotstavlja kritiku braka iz ženskog ugla, ali i pohvalu braka.

S jedne strane, ističe da su "mnoge žene dobrog srca veoma loše tretirali njihovi zlovoljni muževi, životarile su "svoj bedni život zbog okrutnosti svojih muževa", patile više nego "da su bile robinje kod Saracena" i praktično su "muževi vladali svojim ženama, a nikako žene muževima"...

Burna istorija

U Kristinino vreme brak je imao iza sebe burnu istoriju. Ne samo da su žene u takvim spisima, koji su bili primereni različitim njihovim situacijama, uredno tretirane prema tri moguće pozicije u porodici - kao devojke, supruge ili udovice - nezavisno od njihove klasne pripadnosti, već je i njihova realna pozicija bila određena mestom u srodničkim odnosima sa svojom i muževljevom porodicom. U XI i XII veku na mnogim mestima (u dinastijama, boljim krugovima, u gradovima, dok za ostalo stanovništvo gotovo da nema podataka) brak je važio za udruživanje i sklapanje mira među (često zavađenim) familijama, a žena kao jemstvo i instrument sloge; udruživanje familija zasnivalo se na razmeni žena. Tek, malo-pomalo u prvi plan se isticao bračni par i lik "dobre supruge".

Tu su, pored ostalih, bila bitna tri faktora. Kao prvo, crkva je od kraja XI veka sve više uspešno insistirala na tome da oba partnera dobrovoljno sklapaju brak; posebno je ženska sloboda da kaže "da" (ili da to ne uradi) bila bomba za srodničke interese. Ugovoreni brak postojao je barem u teoriji i crkvi, iako se u praksi od toga odstupalo (žensko ćutanje smatralo se kao pristanak), a paralelno s tim i sakramentalni karakter braka i time njegova načelna neraskidivost. Žene Evrope su se oko 1200. udavale veoma mlade (među plemstvom i gradskim patricijima u proseku sa trinaest godina, na selu oko sedamnaest), i to za mnogo starijeg muškarca: nije samo rodna razlika već je i starosna razlika uslovila odnos moći...

...Udate žene su veći deo svojih zrelih godina provodile u trudnoći i porađanju (prosečno deset u Firenci, devet kod francuskih seljanki); u Firenci bi u kasnom srednjem veku jedva dvoje dece nadživelo svoje roditelje. Jedna od sedam majki (iz bilo kojeg staleža) umirala je na porođaju, dok su mnoge ostajale trajno oštećenog zdravlja. Većina je sama dojila dete, dok su one bolje stojeće poveravale dojenčad dojiljama (pri čemu je četvrtina umirala). Smatralo se da su žene (kako pre, tako i posle one promene) obavezne da budu plodne, verne u braku, da vode domaćinstvo i obezbede da im ćerke budu čedne. Osnovna obaveza muškarca bila je da izdržava ženu, ali je i u porodici bio gospodar i imao pravo da fizički kažnjava (što nije isključivalo da su i žene vređale i katkad tukle svoje supruge).

Žene viteškog staleža

Kao drugo, venčavanje je u prvom redu značilo transfer novca i dobara. Veliki deo, možda i većina, žena viteškog staleža u XI i XII veku, udavala se "naniže", to jest za čoveka koji je bio nižeg staleža ili slabijeg imovinskog stanja od porodice iz koje ona potiče (time se na nekim mestima objašnjava topos o svadljivoj, ogorčenoj supruzi, koji u Querelleu igra važnu ulogu). U ranom srednjem veku postojalo je pravilo još jedne razmene među porodicama: svadbeni poklon za nevestu tj. otkupnina koju muž (odnosno njegova porodica) daje nevesti (odnosno njenoj porodici) i miraz u obrnutom smeru. Od XII do XV veka postepeno se izgubila otkupnina (na jugu Evrope ranije nego na severu): ne iznenađuje zabeleženo negodovanje žena, jer se tu radilo o umanjivanju njihove vrednosti, o razvlašćivanju. Miraz je postao glavni deo razmene i doživeo inflaciju kroz vekove (iako se uzaludno pokušavalo da se ona obuzda), pa je za očeve postalo skupo da udaju kćeri. Još je Dante Aligjeri žalio za starim dobrim vremenom "kada otac nije strahovao od ćerkinog odrastanja". Žene su gotovo svuda izgubile pravo da samostalno raspolažu svojim mirazom, koji je trebalo da im bude zamena za očevo nasleđe, a zadržale su - i kao udovice - samo pravo uživanja. Devojke čiji otac nije imao ili je mogao da plati suviše mali miraz pokušavale su da same uštede kroz najamni rad (obično poslovima kao što su šivenje ili redenje, ili pak u renesansnim institucijama za devojke, vezenjem vrednih odevnih predmeta i draperija). Inače, siromašnim ženama je - kako je 1674. u osvrtu primetio jedan italijanski autor - "jedini kapital bila njihova stidljivost". Ponekad bi neka pobožna zadužbina platila da se i one zbrinu udajom.

Kao treće, bivalo je sve važnije udomiti se: s jedne strane, zato što je za žene egzistencija izvan porodice značila najveće siromaštvo, pa i prošenje na ulici, i sa druge, zato što se od XII veka razvijao novi model odnosa između rada i porodičnog života. U gradovima i na selu, tamo gde su ranije dominirali feudalni odnosi, proširila se mogućnost za udaju i tako je nastao bračni par kao radnički par: emancipacija iz kmetskog položaja nije se desila muškoj ili ženskoj jedinki, već samo paru, i to takvom koji je radio i za tržište. Istina, žene su i dalje bile zadužene za vođenje domaćinstva, ali je samo bračni par - zajedno sa ostalim članovima porodice - mogao da obezbedi preživljavanje. Tako su u kasnom srednjem i početkom novog veka postavljeni temelji moderne porodice kao "jezgra novog načina privređivanja".

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.