ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Женама право гласа као и мушкарци

Де Кондорсе је 1792. радикализацију у Паризу видио као пријетњу републици базираној на рационалности, одговорности и представничком систему. Још 1787. он је препоручивао да жене имају исто право гласа као што имају мушкарци.

Искључење жена из "природних права" Де Кондорсе сматрао је "тиранским чином", јер - по њему - нису само мушкарци, већ су и жене "разумна бића, способна за креирање моралних идеја и разумно расуђивање о њима"

***********************

Санкилоте су практиковале учешће у политичком животу, али га нису тражиле трајно за себе. Њихов позив за ступање на снагу устава из 1793 - који је као и онај из 1791. слабо третирао бирачко право жена или њихов приступ политичким функцијама - треба схватити дословно: и санкилоте су, као и њихови мужеви, делиле општеприхваћену претпоставку да жене и целу породицу на локалном и националном нивоу треба да представља отац или супруг. Оваква представа била је традиционална колико и модерна. Међутим, у истој мери у којој су парламентаризам и представнички систем - не само у Француској - постали језгро иновативних политичких теорија и конкретна форма народног суверенитета, толико је искључење жена постало суштински елемент модерне републиканско-демократске теорије и праксе, без разлике између директног и представничког народног суверенитета.

Сходно новим актуелним политичким учењима - у просветитељству никада није тражено неограничено право гласа за мушкарце - и још драматичнијој новој женској критици тих учења, значајан је био и број оних који се нису задовољавали тиме да се "другом" полу дозволи да говори и у име жена. И неколицина мушких револуционара - на првом месту маркиз Де Кондорсе, као један од најутицајнијих интелектуалаца пре и за време револуције, противник ропства, ожењен бриљантном Софијом де Груши која је делила његове ставове, ако их чак није и инспирисала - делила је ту критику.

Тирански чин против жена

Де Кондорсе је 1792. радикализацију у Паризу видео као претњу републици базираној на рационалности, одговорности и представничком систему. Још 1787. он је препоручивао да жене имају исто право гласа као што имају мушкарци. Општу пажњу изазвао је његов текст у Journal de la Societe de 1789. под насловом "О укључивању жена у грађанско право" (1790). Искључење жена из "природних права" сматрао је "тиранским чином", јер - по њему - нису само мушкарци, већ су и жене "разумна бића, способна за креирање моралних идеја и разумно расуђивање о њима".

И управо је то основа људских права, па зато "или ниједна индивидуа људског рода нема истинска права, или пак сви имају иста и ко се окрене против права другог, било да се оно тиче његове религије, боје коже или пола, губи сопствена права." Истицао је да жене воле слободу и врло су способне за политику. Енглеска би боље прошла да је историчарка Катарина Маколи седела у Доњем дому парламента и уопште: "Зашто људи који могу да затрудне и привремено због тога нису радно способни немају права која никада не би била ускраћена мушкарцима који сваке зиме пате од костобоље или се лако прехладе?" Жене су, наравно, те које рађају децу, али "не треба сматрати да би жене зато што могу постати чланови Народне скупштине одмах одустале од деце, домаћинства, игле; пре ће бити да би тиме биле још способније да подижу људе". Разлика између мушкарца и жене није аргумент против једнаких права, јер "није природа узрок тих разлика, већ образовање и социјална егзистенција".

Сматра се да су још два Кондорсеова аргумента остала важна за родну расправу све до XX века. Он је, с једне стране, критиковао став да се "жене, упркос богатом духу, оштроумности и способности да разумно расуђују, која је у једнакој мери развијена као и код суптилних дијалектичара, ипак никада не воде оним што се зове разум". Жене, по њему, заправо, "нису вођене разумом мушкараца, већ својим сопственим". Такав женски разум (а то је уједно била и критика просветитељског појма разума) потпуно је, међутим, легитиман, јер пошто "њихови интереси нису исти - а за то су криви закони - нити исте ствари за њих имају исто значење као и за нас, оне могу (а да то не значи недостатак разума) себи да дозволе руковођење другачијим, принципима и стремљење другачијим циљевима него мушкарци".

Спој разума и интереса

Кондорсе је, дакле, спојио "разум" са "интересима" и њиховим политичким заступањем као "природним правом". С друге стране, он је одбацио основно начело класичног либерализма, по ком само духовно и материјално независни појединци могу имати политичка права, а у такве се не убрајају жене јер важе за необразоване и правно су зависне од "својих" мушкараца. Кондорсе је то сматрао бесмисленим окретањем у круг: "Не може се као разлог навести зависност у којој су жене у односу на своје мужеве, јер би истовремено било могуће укинути ову тиранију грађанског права. Једна неправда никада не може служити томе да се почини друга."

Aпсолутна индивидуа коју су подједнако конципирали умерени и радикални револуционари, била је мушка. Према Закону о избору законодавне власти (децембар 1789) и Уставу из 1791, "активни" грађанин је морао припадати народној гарди, а рат је додатно помушчио citoxennte кроз levee ne masse из 1793, које су санкилоте славиле као израз своје припадности нацији. Жене нису сматране "истинским индивидуама", и то због њихове зависности, па тиме и везаности за породицу (што су у обрнутом случају мушкарци зависили од женског рада у кући није се сматрало ограничењем њихове аутономије). Нова права имала су две стране: цивилна (грађанска или људска) права, као слобода од државе, и политичка права, партиципација за државу, негативна и позитивна слобода. Њихов однос био је изузетно напет. Опат Сијејес, који је трећи сталеж прогласио нацијом (он се 17. јуна изјаснио за народну скупштину) увео је судбоносну поделу на "активне грађане", који имају право на учешће у политичком животу, и "пасивне грађане", којима припадају само "природна" (или и "друштвена") права на слободу, власништво, сигурност и отпор. "Aктивни грађанин" ушао је и у Устав из 1791. године. У "пасивне" је Сијејес, поред деце, странаца, слуга и оних који нису били порески обвезници, убрајао и све жене, "барем у овој фази". Када је 1791. радикални Камиј Демулен (попут Робеспјера нешто касније) протестовао против изборног цензуса, па тиме и "пасивног" грађанства - "активни грађани су сви они који су освојили Бастиљу" - имао је у виду мушкарце од 14. јула, а не жене од 5. октобра, а када је 11. августа 1792. декретом објављено да се "укида подела француских грађана на активне и пасивне" и то је такође важило само за мушкарце.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.