ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Ženama pravo glasa kao i muškarci

De Kondorse je 1792. radikalizaciju u Parizu vidio kao prijetnju republici baziranoj na racionalnosti, odgovornosti i predstavničkom sistemu. Još 1787. on je preporučivao da žene imaju isto pravo glasa kao što imaju muškarci.

Isključenje žena iz "prirodnih prava" De Kondorse smatrao je "tiranskim činom", jer - po njemu - nisu samo muškarci, već su i žene "razumna bića, sposobna za kreiranje moralnih ideja i razumno rasuđivanje o njima"

***********************

Sankilote su praktikovale učešće u političkom životu, ali ga nisu tražile trajno za sebe. Njihov poziv za stupanje na snagu ustava iz 1793 - koji je kao i onaj iz 1791. slabo tretirao biračko pravo žena ili njihov pristup političkim funkcijama - treba shvatiti doslovno: i sankilote su, kao i njihovi muževi, delile opšteprihvaćenu pretpostavku da žene i celu porodicu na lokalnom i nacionalnom nivou treba da predstavlja otac ili suprug. Ovakva predstava bila je tradicionalna koliko i moderna. Međutim, u istoj meri u kojoj su parlamentarizam i predstavnički sistem - ne samo u Francuskoj - postali jezgro inovativnih političkih teorija i konkretna forma narodnog suvereniteta, toliko je isključenje žena postalo suštinski element moderne republikansko-demokratske teorije i prakse, bez razlike između direktnog i predstavničkog narodnog suvereniteta.

Shodno novim aktuelnim političkim učenjima - u prosvetiteljstvu nikada nije traženo neograničeno pravo glasa za muškarce - i još dramatičnijoj novoj ženskoj kritici tih učenja, značajan je bio i broj onih koji se nisu zadovoljavali time da se "drugom" polu dozvoli da govori i u ime žena. I nekolicina muških revolucionara - na prvom mestu markiz De Kondorse, kao jedan od najuticajnijih intelektualaca pre i za vreme revolucije, protivnik ropstva, oženjen briljantnom Sofijom de Gruši koja je delila njegove stavove, ako ih čak nije i inspirisala - delila je tu kritiku.

Tiranski čin protiv žena

De Kondorse je 1792. radikalizaciju u Parizu video kao pretnju republici baziranoj na racionalnosti, odgovornosti i predstavničkom sistemu. Još 1787. on je preporučivao da žene imaju isto pravo glasa kao što imaju muškarci. Opštu pažnju izazvao je njegov tekst u Journal de la Societe de 1789. pod naslovom "O uključivanju žena u građansko pravo" (1790). Isključenje žena iz "prirodnih prava" smatrao je "tiranskim činom", jer - po njemu - nisu samo muškarci, već su i žene "razumna bića, sposobna za kreiranje moralnih ideja i razumno rasuđivanje o njima".

I upravo je to osnova ljudskih prava, pa zato "ili nijedna individua ljudskog roda nema istinska prava, ili pak svi imaju ista i ko se okrene protiv prava drugog, bilo da se ono tiče njegove religije, boje kože ili pola, gubi sopstvena prava." Isticao je da žene vole slobodu i vrlo su sposobne za politiku. Engleska bi bolje prošla da je istoričarka Katarina Makoli sedela u Donjem domu parlamenta i uopšte: "Zašto ljudi koji mogu da zatrudne i privremeno zbog toga nisu radno sposobni nemaju prava koja nikada ne bi bila uskraćena muškarcima koji svake zime pate od kostobolje ili se lako prehlade?" Žene su, naravno, te koje rađaju decu, ali "ne treba smatrati da bi žene zato što mogu postati članovi Narodne skupštine odmah odustale od dece, domaćinstva, igle; pre će biti da bi time bile još sposobnije da podižu ljude". Razlika između muškarca i žene nije argument protiv jednakih prava, jer "nije priroda uzrok tih razlika, već obrazovanje i socijalna egzistencija".

Smatra se da su još dva Kondorseova argumenta ostala važna za rodnu raspravu sve do XX veka. On je, s jedne strane, kritikovao stav da se "žene, uprkos bogatom duhu, oštroumnosti i sposobnosti da razumno rasuđuju, koja je u jednakoj meri razvijena kao i kod suptilnih dijalektičara, ipak nikada ne vode onim što se zove razum". Žene, po njemu, zapravo, "nisu vođene razumom muškaraca, već svojim sopstvenim". Takav ženski razum (a to je ujedno bila i kritika prosvetiteljskog pojma razuma) potpuno je, međutim, legitiman, jer pošto "njihovi interesi nisu isti - a za to su krivi zakoni - niti iste stvari za njih imaju isto značenje kao i za nas, one mogu (a da to ne znači nedostatak razuma) sebi da dozvole rukovođenje drugačijim, principima i stremljenje drugačijim ciljevima nego muškarci".

Spoj razuma i interesa

Kondorse je, dakle, spojio "razum" sa "interesima" i njihovim političkim zastupanjem kao "prirodnim pravom". S druge strane, on je odbacio osnovno načelo klasičnog liberalizma, po kom samo duhovno i materijalno nezavisni pojedinci mogu imati politička prava, a u takve se ne ubrajaju žene jer važe za neobrazovane i pravno su zavisne od "svojih" muškaraca. Kondorse je to smatrao besmislenim okretanjem u krug: "Ne može se kao razlog navesti zavisnost u kojoj su žene u odnosu na svoje muževe, jer bi istovremeno bilo moguće ukinuti ovu tiraniju građanskog prava. Jedna nepravda nikada ne može služiti tome da se počini druga."

Apsolutna individua koju su podjednako koncipirali umereni i radikalni revolucionari, bila je muška. Prema Zakonu o izboru zakonodavne vlasti (decembar 1789) i Ustavu iz 1791, "aktivni" građanin je morao pripadati narodnoj gardi, a rat je dodatno pomuščio citoxennte kroz levee ne masse iz 1793, koje su sankilote slavile kao izraz svoje pripadnosti naciji. Žene nisu smatrane "istinskim individuama", i to zbog njihove zavisnosti, pa time i vezanosti za porodicu (što su u obrnutom slučaju muškarci zavisili od ženskog rada u kući nije se smatralo ograničenjem njihove autonomije). Nova prava imala su dve strane: civilna (građanska ili ljudska) prava, kao sloboda od države, i politička prava, participacija za državu, negativna i pozitivna sloboda. Njihov odnos bio je izuzetno napet. Opat Sijejes, koji je treći stalež proglasio nacijom (on se 17. juna izjasnio za narodnu skupštinu) uveo je sudbonosnu podelu na "aktivne građane", koji imaju pravo na učešće u političkom životu, i "pasivne građane", kojima pripadaju samo "prirodna" (ili i "društvena") prava na slobodu, vlasništvo, sigurnost i otpor. "Aktivni građanin" ušao je i u Ustav iz 1791. godine. U "pasivne" je Sijejes, pored dece, stranaca, sluga i onih koji nisu bili poreski obveznici, ubrajao i sve žene, "barem u ovoj fazi". Kada je 1791. radikalni Kamij Demulen (poput Robespjera nešto kasnije) protestovao protiv izbornog cenzusa, pa time i "pasivnog" građanstva - "aktivni građani su svi oni koji su osvojili Bastilju" - imao je u vidu muškarce od 14. jula, a ne žene od 5. oktobra, a kada je 11. avgusta 1792. dekretom objavljeno da se "ukida podela francuskih građana na aktivne i pasivne" i to je takođe važilo samo za muškarce.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.