ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Зашто се и жене не би бирале у Рајхстаг

Демократа Лујза Ото захтијевала је учешће жена у државном животу који је требало изнова формирати. Једна Бечлијка није сумњала "да божанска искра слободе у женским срцима свијетли" и тражила "једнакост политичких права. Зашто се не би жене бирале у Рајхстаг?"

Нови дух заживио је и међу женским полом! Нови дух тежио је да себи створи простор на социјалном и политичком нивоу, а од одлучујућег утицаја биле су европске револуције из 1848.

***************************

Женски покрет није настао као организовани, а поготово не као масовни покрет, али су се многе жене покренуле индивидуално или заједно са другим женама (и неким мушкарцима). Граница између приватног и јавног се сада могла прећи, јер није била јасно дефинисана и јер се око њене тачне позиције нису слагали само они који су хтели да је поставе.

У генерацији пре стварања трајне феминистичке асоцијације на све стране се за реч јављао публицистички и литерарни феминизам; његове главне теме су биле критика брака и сиромаштво жена (али и мушкараца). Жорж Санд је у својим неизмерно популарним романима Индиана и LÕlia (1832, 1833) женску страст супротставила конвенционалном браку: и она је, попут Олимпије де Гуж, сама себи дала име. У Немачкој је цветао женски роман у којем је протагонисткиња желела да се ослободи своје улоге - обично у договореном браку драматично проживљеном у зависности и патњи - и због тога се понекад одлучивала на рану смрт, као што је то било у романима Клементина и Џени (оба из 1843) Фани Левалд, која се страствено залагала и за еманципацију Јевреја.

Судар богатства и биједе

У форми преписке са једном племкињом под насловом Ребека и Aрудија (1847), Јохана Голдшмит (Јеврејка из Хамбурга која је одбила брак са једним хришћанином) осудила је "фриволно понашање" жена које не посвећују време својој деци видевши "свету мисију" мајки у одговорности за своју децу, коју оне у најгорем случају, чак и као "анђео са ватреним мачем", треба да унапређују; за њу је "наличје женског живота" у првом реду обележено третманом Јевреја, чије је ослобађање тражила. У делу Aфра Бен (1849) Лујза Милбах представила је живот чувене енглеске ауторке романа Ориноко (1688, на немачком објављен 1709) као бег из омраженог брака, после чега је уследила удаја за црног краља робова Оринокоа, који је међутим - такорећи у право време - спаљен на ломачи, тако да је Aфра Бен сада припадала само себи.

У четвртом од више од двадесет четири романа Лујзе Ото, Замак и фабрика (1846), главни женски ликови представљају светове који се међусобно сударају, светове племства, предузетништва и радништва, богатства и беде; цензура је избацила делове које је Отова преузела од Карла Маркса. Неколико година пре тога Бетине фон Aрним је у Ова књига припада краљу (1843) описала беду сиротиње: "догађај, чин који далеко превазилази појам књиге", како се тада говорило. И надаље се сматрало да књиге као доживљај утичу на промену свести.

Многи од таквих списа појавили су се у високим тиражима и читали се у преводима. Тако у Енглеској, где као и у Француској женски романописци већ дуго нису више били реткост, а још раније су истицали проблеме положаја жена, многе су се жене латиле пера - Џејн Остин и три сестре Бронте су само најпознатије од њих - па је писац и књижевни критичар Џорџ Хенри Луис 1850. само делимично иронично приметио: "Тужна је чињеница и противречи свакој политичкој економији да група женских аутора сваке године постаје све многобројнија и успешнија. Жене пишу најбоље романе, најбоље путописе, најбоље рецензије, најбоље уводне чланке и најбоље куваре ... - оне уништавају наш фах. За шта год ми употребимо своја способна пера, жене су то место већ заузеле. Колико нас још својом прозом може да конкурише ужареној реторици и одважним оптужбама социјалних неправди у поучним романима и моћним списима жена?"

Љубав и патња Јеврејке

Грејс Aгилар, истакнута англојеврејска песникиња свог времена, испричала је дирљиву причу о љубави и патњи једне Јеврејке у Шпанији у време ране инквизиције. Краљица Изабела помогла јој је упркос томе што је краљевски пар протеривао Јевреје: иако Јеврејка Мареја "припада роду" којег се "сваки прави католик мора гнушати, она је ипак жена" и "само жена може указати жени пуно саучешће". У Норвешкој је Камила Коле 1855. објавила роман Amtmandens Dottre о деградирању жена које бивају удате за човека којег не воле.

У Пољској је пажњу изазвала Марта (1873) Елизе Оржешкове поставши пољски женски роман века. Године 1836. појавили су се, најпре у издању Aлександра Пушкина, мемоари Надежде Дурове, која се 1807. преобукла у коњаника и ступила у руску армију; Официрка је преведена на многе језике. У Русији су, али и у Мађарској, још у раном XIX веку многе ауторке писале у прилог обнови односа међу половима. У Грчкој је књижевни феминизам био обележен метафорама као што су "ропство", "затвор", "кавез" и "харем". Оно што је двадесетпетогодишња Лујза Ото, која је управо била објавила своја прва два романа, 1844. писала о Немачкој могло је важити за читаву Европу: "Нови дух заживео је и међу женским полом. ...Политичка поезија пробудила је немачке жене."

Нови дух тежио је да себи створи простор на социјалном и политичком нивоу, а од одлучујућег утицаја биле су европске револуције из 1848. Италијанске патриоткиње учествовале су у побунама. Фани Левалд је одјурила у револуционарни Париз и извештавала - то је преведено и на италијански - о радницама које су у Хотел де Вилу предавале петиције за повећање надница. Демократкиња Лујза Ото захтевала је пуно учешће жена у државном животу који је требало изнова формирати. Једна анонимна Бечлијка није сумњала "да божанска искра слободе у женским срцима светли", да нема "жене од духа која не би барем мало била Жорж Санд" и тражила "једнакост политичких права.

Зашто се не би жене бирале у Рајхстаг?" Жорж Санд је због облачења као мушкарац и пушења цигара важила за симбол радикализма; Лујза Ото се наравно оштро оградила од моралних начела за које се у Немачкој залагала Луиз Aктон, коју су иначе пруске власти протерале из земље 1846. Ипак, на питање учешћа у политици Жорж Санд је гледала другачије од Бечлијке која се неоправдано позивала на Сандову. Буран конфликт међу париским републиканкама карактеристичан је не само за опције раног феминизма већ и за оне касних женских покрета.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.