ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Zašto se i žene ne bi birale u Rajhstag

Demokrata Lujza Oto zahtijevala je učešće žena u državnom životu koji je trebalo iznova formirati. Jedna Bečlijka nije sumnjala "da božanska iskra slobode u ženskim srcima svijetli" i tražila "jednakost političkih prava. Zašto se ne bi žene birale u Rajhstag?"

Novi duh zaživio je i među ženskim polom! Novi duh težio je da sebi stvori prostor na socijalnom i političkom nivou, a od odlučujućeg uticaja bile su evropske revolucije iz 1848.

***************************

Ženski pokret nije nastao kao organizovani, a pogotovo ne kao masovni pokret, ali su se mnoge žene pokrenule individualno ili zajedno sa drugim ženama (i nekim muškarcima). Granica između privatnog i javnog se sada mogla preći, jer nije bila jasno definisana i jer se oko njene tačne pozicije nisu slagali samo oni koji su hteli da je postave.

U generaciji pre stvaranja trajne feminističke asocijacije na sve strane se za reč javljao publicistički i literarni feminizam; njegove glavne teme su bile kritika braka i siromaštvo žena (ali i muškaraca). Žorž Sand je u svojim neizmerno popularnim romanima Indiana i LÕlia (1832, 1833) žensku strast suprotstavila konvencionalnom braku: i ona je, poput Olimpije de Guž, sama sebi dala ime. U Nemačkoj je cvetao ženski roman u kojem je protagonistkinja želela da se oslobodi svoje uloge - obično u dogovorenom braku dramatično proživljenom u zavisnosti i patnji - i zbog toga se ponekad odlučivala na ranu smrt, kao što je to bilo u romanima Klementina i Dženi (oba iz 1843) Fani Levald, koja se strastveno zalagala i za emancipaciju Jevreja.

Sudar bogatstva i bijede

U formi prepiske sa jednom plemkinjom pod naslovom Rebeka i Arudija (1847), Johana Goldšmit (Jevrejka iz Hamburga koja je odbila brak sa jednim hrišćaninom) osudila je "frivolno ponašanje" žena koje ne posvećuju vreme svojoj deci videvši "svetu misiju" majki u odgovornosti za svoju decu, koju one u najgorem slučaju, čak i kao "anđeo sa vatrenim mačem", treba da unapređuju; za nju je "naličje ženskog života" u prvom redu obeleženo tretmanom Jevreja, čije je oslobađanje tražila. U delu Afra Ben (1849) Lujza Milbah predstavila je život čuvene engleske autorke romana Orinoko (1688, na nemačkom objavljen 1709) kao beg iz omraženog braka, posle čega je usledila udaja za crnog kralja robova Orinokoa, koji je međutim - takoreći u pravo vreme - spaljen na lomači, tako da je Afra Ben sada pripadala samo sebi.

U četvrtom od više od dvadeset četiri romana Lujze Oto, Zamak i fabrika (1846), glavni ženski likovi predstavljaju svetove koji se međusobno sudaraju, svetove plemstva, preduzetništva i radništva, bogatstva i bede; cenzura je izbacila delove koje je Otova preuzela od Karla Marksa. Nekoliko godina pre toga Betine fon Arnim je u Ova knjiga pripada kralju (1843) opisala bedu sirotinje: "događaj, čin koji daleko prevazilazi pojam knjige", kako se tada govorilo. I nadalje se smatralo da knjige kao doživljaj utiču na promenu svesti.

Mnogi od takvih spisa pojavili su se u visokim tiražima i čitali se u prevodima. Tako u Engleskoj, gde kao i u Francuskoj ženski romanopisci već dugo nisu više bili retkost, a još ranije su isticali probleme položaja žena, mnoge su se žene latile pera - Džejn Ostin i tri sestre Bronte su samo najpoznatije od njih - pa je pisac i književni kritičar Džordž Henri Luis 1850. samo delimično ironično primetio: "Tužna je činjenica i protivreči svakoj političkoj ekonomiji da grupa ženskih autora svake godine postaje sve mnogobrojnija i uspešnija. Žene pišu najbolje romane, najbolje putopise, najbolje recenzije, najbolje uvodne članke i najbolje kuvare ... - one uništavaju naš fah. Za šta god mi upotrebimo svoja sposobna pera, žene su to mesto već zauzele. Koliko nas još svojom prozom može da konkuriše užarenoj retorici i odvažnim optužbama socijalnih nepravdi u poučnim romanima i moćnim spisima žena?"

Ljubav i patnja Jevrejke

Grejs Agilar, istaknuta anglojevrejska pesnikinja svog vremena, ispričala je dirljivu priču o ljubavi i patnji jedne Jevrejke u Španiji u vreme rane inkvizicije. Kraljica Izabela pomogla joj je uprkos tome što je kraljevski par proterivao Jevreje: iako Jevrejka Mareja "pripada rodu" kojeg se "svaki pravi katolik mora gnušati, ona je ipak žena" i "samo žena može ukazati ženi puno saučešće". U Norveškoj je Kamila Kole 1855. objavila roman Amtmandens Dottre o degradiranju žena koje bivaju udate za čoveka kojeg ne vole.

U Poljskoj je pažnju izazvala Marta (1873) Elize Oržeškove postavši poljski ženski roman veka. Godine 1836. pojavili su se, najpre u izdanju Aleksandra Puškina, memoari Nadežde Durove, koja se 1807. preobukla u konjanika i stupila u rusku armiju; Oficirka je prevedena na mnoge jezike. U Rusiji su, ali i u Mađarskoj, još u ranom XIX veku mnoge autorke pisale u prilog obnovi odnosa među polovima. U Grčkoj je književni feminizam bio obeležen metaforama kao što su "ropstvo", "zatvor", "kavez" i "harem". Ono što je dvadesetpetogodišnja Lujza Oto, koja je upravo bila objavila svoja prva dva romana, 1844. pisala o Nemačkoj moglo je važiti za čitavu Evropu: "Novi duh zaživeo je i među ženskim polom. ...Politička poezija probudila je nemačke žene."

Novi duh težio je da sebi stvori prostor na socijalnom i političkom nivou, a od odlučujućeg uticaja bile su evropske revolucije iz 1848. Italijanske patriotkinje učestvovale su u pobunama. Fani Levald je odjurila u revolucionarni Pariz i izveštavala - to je prevedeno i na italijanski - o radnicama koje su u Hotel de Vilu predavale peticije za povećanje nadnica. Demokratkinja Lujza Oto zahtevala je puno učešće žena u državnom životu koji je trebalo iznova formirati. Jedna anonimna Bečlijka nije sumnjala "da božanska iskra slobode u ženskim srcima svetli", da nema "žene od duha koja ne bi barem malo bila Žorž Sand" i tražila "jednakost političkih prava.

Zašto se ne bi žene birale u Rajhstag?" Žorž Sand je zbog oblačenja kao muškarac i pušenja cigara važila za simbol radikalizma; Lujza Oto se naravno oštro ogradila od moralnih načela za koje se u Nemačkoj zalagala Luiz Akton, koju su inače pruske vlasti proterale iz zemlje 1846. Ipak, na pitanje učešća u politici Žorž Sand je gledala drugačije od Bečlijke koja se neopravdano pozivala na Sandovu. Buran konflikt među pariskim republikankama karakterističan je ne samo za opcije ranog feminizma već i za one kasnih ženskih pokreta.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.