ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Врлина и разум блиски и женама и мушкарцима

Женска природа је - то је био платоновски елемент спора - подједнако савршена као и мушка, без обзира на њихову различитост, која не представља "оно што је битно". Женама су врлина, разум, па чак и управљање државом подједнако иманентни као и мушкарцима.

Извори спора између мушкарца и жене сежу у средњи вијек; развио се посебно под утицајем хуманизма и црквене реформе у вријеме ренесансе и трајао до времена просветитељства

********************

Европска историја обилује сведочанствима о томе колико се мушкост и женскост, њихова обележја и односи могу различито доживљавати и тумачити. У оквиру Querelle des sexes вековима се спорило, често у форми расправе и оптужбе (querille), шта или како жене и мушкарци јесу, треба или могу да буду. У време ране ренесансе ти гласови су се умножавали пре свега у Италији, Француској и Шпанији, али убрзо и у другим деловима Европе. Њиховом ширењу допринео је све већи значај писмености и у првом реду то што су народни језици добили своја писма, потом штампање књига, репродукција слика и многобројни леци.

У Querelleu (оптужбама) су учествовали мушки и женски аутори: мушкарци су писали како женомрзачке текстове (критика жена, ружење жена, мизогинија), тако и оне њима наклоне (одбрана жена, похвала жена, филогинија); познати женски гласови били су углавном у корист жена. Шта се сматрало да је на страни жена а шта против њих, зависило је, опет, од одређеног контекста. Од гласова из прошлости, женски су у мањини, али чине огроман део свега што је записано женском руком, а сачувано је. Извори спора сежу у средњи век; развио се посебно под утицајем хуманизма и црквене реформе у време ренесансе и трајао до времена просветитељства.

Порука за Aдама

У касном средњем веку, односно - када је Италија у питању -  у време ране ренесансе поново се постављало и одговарало на питање о човеку. У свом епохалном спису О вредности човека Ђовани Пико дела Мирандола говорио је о мушкарцима: само је Aдаму упућена божанска порука, према којој човек по својој слободној вољи треба да одреди своју сопствену природу и форму у којој жели да живи. Постулат о човековој вредности био је усмерен против старијег учења о miseria humanae conditionis (беда људског положаја). Miseria је посебно важила за жене. Црквени оци приписали су Еви кривицу првог греха и поистоветили жене са сексуалношћу и грехом: за Тертулијана оне су биле "капија ђавола", а за Aвгустина је сексуалност, ван брака као и у браку, важила за грех. Од њега се, према Јерониму, могло спасти само девичанским животом, јер се љубав мушкарца према жени, која је отеловљење зла и искушења, не слаже с љубављу према Богу и угрожава спасење мушкарца. Мушкарци који желе спасење морају се чувати жена, жене које желе спасење - од себе самих. Тертулијан и Хризостом су на питање шта је жена одговорили дугим низом порока ("непријатељ пријатељства, нужно зло, природно искушење, претња за кућу, угодна пропаст, природа зла"). Оштра родна поларизација била је уобичајена; у схоластичкој синтези Aристотела и Библије управо је манистички дуализам (активно - пасивно, форма - материја, дух - тело, добро - лоше, вредност - безвредност итд), додуше ублажен, али је - као и са Aристотеловом "грешком природе" - жена и за Тому Aквинског остала "промашени" или "несавршени мушкарац" (mas occacionatus) Тома Aквински и антички филозоф су жени, истина, приписали важну улогу у кући (и Тома Aквински је инсистирао на томе да су оба пола настала према божјем лику, па тиме и на подједнакој способности за искупљење), али само под мушком командом: из тога што су биле неопходне није произлазила и њихова једнакост са мушкарцима. Mas accaionatus ће још дуго заузимати своје - као и увек спорно - место.

Нису нипошто сви људи (па ни сви мушкарци) у средњем веку и раном новом добу тако размишљали о човеку и жени. У неким проповедима, које већини жена нису остале недоступне попут латинских списа, већ су се чак и обраћале женској публици, повремено су релативизовани женски пороци и куђене мушке мане; понекад је проповедник на тај начин реаговао на отворени протест жена које су се осећале омаловаженим. Поред тога, жене су могле бити сматране не само "капијом ђавола" већ и - у случају да су крепосне и честите - "Христовом невестом". И једно и друго биле су апстракције које су имале мало везе са стварним женама, али су омогућиле да се "жена" покрене као питање на које се могло одговорити само парадоксом.

Достојанство полова

Од дванаестог века настаје - са исходиштем у јужној Француској - парадокс у новој форми: минезанг витешких трубадура. Они су чезнули за дамом чија је удаљеност и недодирљивост била sine qua non љубави; па ипак, ова ће књижевност отуђења од стварности касније обликовати нове форме друштвеног понашања и културне моделе који су дуго опстали широм Европе.

Ослобађање од поларизоване и парадоксалне иконографије био је дуг процес, који није прошао без спорења и био је на много начина повезан са реалним односима и њиховим мењањем. У Querelle des sexes, која је као мало која тема утицала на културу раног новог века, ради се о достојанству и вредности "другог" пола, његовој инфериорности, супериорности, једнакој вредности и једнакости са мушким. Године 1525. појавио се спис Галеаца Флавија Капре О величини и достојанству жена, један од првих Querelle - списа на народном језику, па тако намењен и доступан и женама; убрзо затим поново је објављен у његовој Aпологији, у оквиру поглавља о вредности мушкарца. Хајнрих Корнелијус Aгрипа фон Нетесхајм, такође заступник мушког достојанства (О човјеку), написао је 1509. спис О отмености и изврсности женског пола...

... Женска природа је - то је био платоновски елемент спора - подједнако савршена као и мушка, без обзира на њихову различитост, која не представља "оно што је битно". Женама су врлина, разум, па чак и управљање државом подједнако иманентни као и мушкарцима. Гаспаро је покренуо (мушку) форму против (женске) материје и страховао од најгорег: да ли то значи да мушкарце треба да налазимо "у кухињи и са преслицом"?

Живот жене

У књизи Жена у историји Европе Гизела Бок сабрала је своја вишегодишња истраживачка искуства и знања о европској дебати о родним односима и пружила исцрпан увод у једну од најважнијих тема историје континента. Ширина њеног приступа омогућава читаоцу да упозна друштвене, културне, правне и политичке услове који су чинили оквир живота жене (и мушкарца у односу на њу) од средњег вијека до данас.
Уважавањем суштинских идеја и идеала жена, њихове перцепције односа између полова и борбе за грађанска, политичка и друштвена права, ауторка женама из прошлости омогућава да "дођу до ријечи".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.