ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - У Другом свјетском рату регрутоване су и баке

Многи од 4,7 милиона француских и 11,5 милиона њемачких војника оставио је своју жену као главну радну снагу у сеоском домаћинству.

Од 1941. до 1943. за британске жене одређена је обавеза пријављивања, која је постепено пооштравана: најприје је важила за жене од 19 до 40 година, затим и за оне од 45 и 50 година, при чему је било протеста против "регрутовања бака"

***********************************

С Другим светским ратом жене су поново ушле у ратну индустрију или су се прихватиле других послова који су били проглашени важним за рат и то како оне које су до тада радиле у другим браншама, тако и оне које нису биле запослене. Највише су порасли број и стопа запослених жена у оним земљама у којима су у претходном периоду били на ниском нивоу и осликавали незапосленост жена.

Најмање су скочили у Немачкој, где су још 1939. били виши него у другим западним земљама и где више није било незапослених жена. На врхунцу рата, 1943. број запослених жена (укључујући и оне запослене у војсци, којих је у Великој Британији и Немачкој било око пола милиона, али без пољопривреде) са више од 14 година старости у Великој Британији је износио 42, у СAД 37 и Немачкој 45 процената.

У Француској је од 1944. до 1949. број жена запослених ван пољопривреде скочио са 14 на 23 процента од укупно запослених жена, док је у Енглеској удео радница у укупном броју радника између 1939. и 1943. скочио са 10 на 34 одсто. У Француској је, као и у Немачкој, удео жена запослених у пољопривреди био традиционално висок (у Немачкој је њихов број 1939. године са шест милиона био четири пута већи него у Великој Британији). Многи од 4,7 милиона француских и 11,5 милиона немачких војника оставио је своју жену као главну радну снагу у сеоском домаћинству.

"Сестре у смеђем" одијелу

Њихов рад је и у Француској и у Немачкој био неопходан за снабдевање становништва (мада се немачка користила и пљачком освојених области); упркос томе - или због тога - у обе земље је током рата у укупном броју запослених жена смањен проценат оних које су радиле у пољопривреди (у Немачкој са 40 на 14 одсто). Жене су, као и тридесет година пре тога, поново постале видљивије у јавности: као кондуктерке у трамвајима, иза шалтера поште или железнице или као сестре Црвеног крста (у Немачкој и "сестре у смеђем"). Многе жене преузимале су неплаћене активности, које су у рату постале посебно важне: у Немачкој у националсоцијалистичкој служби народне помоћи или на збрињавању сиромашних током зиме, у Немачкој, Француској и Великој Британији при евакуисању деце из бомбардованих градова (у Немачкој је на пола милиона процењен број радне снаге која је 1945. са бомбардовањем остала без посла у ратној индустрији, па је морала бити распоређена на друга места).

У Великој Британији и Немачкој се у почетку тежило да се жене пропагандом покрену на рад током рата, при чему се ослањало на добровољност. Међутим, ни у једној од те две земље то се није показало довољним. После жестоких расправа - у обе земље оне нису биле ограничене само на владе, већ их је било и у јавности - посегло се на крају за другим средствима.

Од 1941. до 1943. за британске жене одређена је обавеза пријављивања, која је постепено пооштравана: најпре је важила за жене од 19 до 40 година, затим и за оне од 45 и 50 година, при чему је било протеста против "регрутовања бака"; у почетку су биле изузете мајке деце испод 14 година, а од 1942. и удате жене (иако је то остало спорно). У Немачкој је од 1939. постојала забрана давања отказа и 1943. обавеза пријављивања. Она се односила на све жене од 17 до 45 година, осим на труднице и мајке мале деце или најмање двоје деце испод 14 година (што је одмах довело до правог бејби-бума); та граница је 1944. подигнута на 50 година, чак су се и мајке мале деце морале пријавити служби за запошљавање уколико су имале где да збрину дете. Режим из Вишија је 1942. увео - под немачким притиском - обавезу пријављивања и више пута је пооштрио до 1944: најпре је важила само за неудате жене између 21 и 35 година, потом за све између 18 и 45; никада, међутим, није важила за мајке. Мајке, удате жене и домаћице су у све три земље биле у центру конфликата око укључивања жена и "изузетака".

Спречавање неправди

Свуда се радило о тежини женског рада у кући, који је управо током рата био још обимнији него иначе, и могућности његовог повезивања са принудним запошљавањем, при чему се појавио и проблем мобилности, распоређивање на рад ван места становања. Усред рата, дакле, вођена је расправа о кућном раду жене. Она се одвијала на нивоу владе и надлештава у којима су се жене морале пријављивати, добила је у штампи доста простора, док су у Великој Британији у њој учествовале и парламентарке и велике женске организације: било да се ради о популаризацији запошљавања, било да је реч о спречавању неправди.

У Немачкој су, пре свих, радници, али и раднице - према старом маниру класне борбе, како је то ширила служба безбедности - негодовали против жена из "бољих кругова" које су хтеле да избегну залагање за отаџбину; заправо, међутим, 58 одсто удатих жена, које 1939. још нису биле запослене, биле су жене радника. Према једној британској анкети, многе од жена које су поздравиле обавезу пријављивања очекивале су да спадају у "изузетке". Слично као и у Немачкој, сматрале су: "Имам довољно посла и код куће", или су се окретале против пребацивања да су "забушанти", тврдећи да је њихов рад у кући довољно користан.

И поред тога, на врхунцу рата је трећина запослених и удатих Британки имала децу старости испод 14 година; у немачким градовима са преко 200.000 становника било их је 38 одсто. У Великој Британији је 1944. било обданишта за четвртину предшколске деце радница у ратној индустрији; у немачкој их је било више, било због закона о заштити запослених мајки (1942) који је регулисао отварање обданишта, било зато што су их бројна предузећа, локалне заједнице, женске и социјалне организације и саме отварале.

     (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.