ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Сиротишта се отварају у читавој Европи

Почетком 20. вијека раднице у Енглеској могле су свом дјетету давати опијум или лауданум да би било мирно, остављати га код куће или га, ако је сасвим мало, носити на посао и за разбојем држати у крилу.

Добар брачни однос је, исто као у раном новом добу, али у драматично измијењеним друштвеним околностима, одговарао старој метафори о Сунцу и Мјесецу.

**********************************

Прокламовани идеал и проживљена реалност могу одступати једно од другог и бити међусобно супротстављени. Тако краљица Викторија, на коју су се ондашње феминисткиње радо позивале ради легитимизовања женске способности за бављење политиком и управљање, није уопште држала до женских права. Са својих девет порођаја, покушајем да свог супруга Aлберта, иначе немачког порекла, доведе на краљевски престо и остављањем утиска ожалошћене удовице дуго после његове смрти она је изгледала као симбол викторијанског идеала. Међутим, није одговарала том идеалу и била је све друго до сталожена и углађена, мирна или спремна да патње свог задатка - одржања династије - поднесе без јаука: на порођајима је користила хлороформ (анестезија је нашла све ширу примену приликом порођаја управо и по угледу на њу) и није размишљала о томе да материнство хвали као врхунско женско одређење...

 Женска пасивност

... Током читавог века су поред гласова који су хвалили или кудили скученост у кући и друштвену подређеност жена егзистирали и други који су показивали испуњену, друштвену, образовану и задовољавајућу егзистенцију жена у породици и изван ње; било да је реч о трима генерацијама грађанских породица Меркел и Рот у Нирнбергу и Минхену (1780-1850) или онима из енглеске породице Паџет, која је припадала горњем слоју (1780-1950). Ту су жене и мушкарци општили међусобно и са "светом" у једном хармоничном, иако не увек и друштву без конфликата.

Те жене (и мушкарци) често нису уопште живели према ондашњем идеалу и данашњем стереотипу да жени припадају пасивност, емоционалност и игноранција, а мушкарцима активност, чврстина и разум. Мушкарци, ожењени и неожењени, посвећивали су се кућном животу (Џон Мил је сматрао да су они сада кућевнији него раније); жене, удате, а све више и оне неудате, обликовале су свој живот разнолико, сопственим снагама, а "анђео у кући" је у стварности био реткост. Да су "викторијанска" или "пуританска" сталоженост и сексуална пасивност жена, из било које класе, правило - давно је побијено. Добар брачни однос је, исто као у раном новом добу, али у драматично измењеним друштвеним околностима, одговарао старој метафори о Сунцу и Месецу...

Свекласни патос чисто кућно-женског одређења био је у драматичном контрасту са животом великог дела "масе обичних људи" и у вези са материнством. Aна Џејмсон је критиковала тај несклад у свом Њомен с Mission and Woman`s Position (1843) и указала на положај радница: "Женска мисија о којој људи тако лепо причају и тако фино пишу неспојива је са положајем оних жена о којима се нико не усуђује да размишља, а још мање да говори."

Aко је енглеској краљици њен традиционални задатак да обезбеди наследника донео извесну муку, материнство је у нижим слојевима било обележено потпуно новим околностима. Раднице у Манчестеру, индустријском граду у експанзији, које су тридесетих година XIX века морале да раде дванаест до шеснаест сати дневно да би зарадиле за егзистенцијални минимум, радиле су упркос боловима све до самог дана, или чак сата порођаја: после тога морале су да одсуствују из фабрике у најбољем случају две недеље, а због недостатка времена или потхрањености многе нису могле дојити своје бебе. За збрињавање дојенчади имале су неколико могућности. Могле су их дати на чување старијој браћи и сестрама, рођацима или комшијама и за то се често давао део бедне плате. Или су свом детету давале опијум или лауданум да би било мирно, остављале га код куће или га ако је сасвим мало, носиле на посао и за разбојем држале у крилу.

Држава не мисли о дјеци

У Енглеској су домови за сиромашну децу били врло распрострањени: новорођенчад сиромашних жена које нису могле да збрину бебе давана су у домове где је њихов третман био толико лош, а стопа смртности тако висока да је око 1870. дошло до јавног скандала и реформи законодавства...

... У Енглеској се само Лондон могао похвалити да има установу која је на континенту била врло заступљена - сиротиште. Лондонски Фоундлинг Хоме је по свом оснивању (1741) годишње примао једва стотинак напуштене деце. Онда је одједном број порастао на више хиљада пошто је одлучено да се приме сва деца до два месеца старости, која би иначе била предата болницама. Док је на снази био овај General Reception (од јуна 1756. до септембра 1760) установи је препуштено готово 15.000 новорођенчади. Надлежни за овај експеримент (укључујући и посланике у парламенту који су одобрили средства за смештај деце) били су затечени и запрепашћени толиком спремношћу сиромашних мајки и очева да трошкове за одгој своје деце, како ванбрачне, тако и из брака, натоваре држави на терет.

 Последица је била да се ужурбано вратило на рестриктивне услове преузимања деце, тако да је у XIX веку годишње само неколико десетина деце уживало ту привилегију да буду одгајани као штићеници јединог енглеског сиротишта.

На континенту су сиротишта била врло распрострањена. Где год да су отварани и били великодушни у пријему годишње је у њих долазило на стотине, чак хиљаде деце. У сутон револуције, када су само француске болнице из године у годину примале по 25.000 пронађене деце, све већи њихов број тумачен је овако: "Мајке су данас мишљења да ће се према њиховом детету у сиротишту најмање онолико добро поступати као у њиховој мрачној собици; оне су сигурне да могу доћи по дете када год то желе; надају се да ће то и учинити ако судбина буде наклоњена и у тренутку када то могу и финансијски да обезбеде."

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.