ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Sirotišta se otvaraju u čitavoj Evropi

Početkom 20. vijeka radnice u Engleskoj mogle su svom djetetu davati opijum ili laudanum da bi bilo mirno, ostavljati ga kod kuće ili ga, ako je sasvim malo, nositi na posao i za razbojem držati u krilu.

Dobar bračni odnos je, isto kao u ranom novom dobu, ali u dramatično izmijenjenim društvenim okolnostima, odgovarao staroj metafori o Suncu i Mjesecu.

**********************************

Proklamovani ideal i proživljena realnost mogu odstupati jedno od drugog i biti međusobno suprotstavljeni. Tako kraljica Viktorija, na koju su se ondašnje feministkinje rado pozivale radi legitimizovanja ženske sposobnosti za bavljenje politikom i upravljanje, nije uopšte držala do ženskih prava. Sa svojih devet porođaja, pokušajem da svog supruga Alberta, inače nemačkog porekla, dovede na kraljevski presto i ostavljanjem utiska ožalošćene udovice dugo posle njegove smrti ona je izgledala kao simbol viktorijanskog ideala. Međutim, nije odgovarala tom idealu i bila je sve drugo do staložena i uglađena, mirna ili spremna da patnje svog zadatka - održanja dinastije - podnese bez jauka: na porođajima je koristila hloroform (anestezija je našla sve širu primenu prilikom porođaja upravo i po ugledu na nju) i nije razmišljala o tome da materinstvo hvali kao vrhunsko žensko određenje...

 Ženska pasivnost

... Tokom čitavog veka su pored glasova koji su hvalili ili kudili skučenost u kući i društvenu podređenost žena egzistirali i drugi koji su pokazivali ispunjenu, društvenu, obrazovanu i zadovoljavajuću egzistenciju žena u porodici i izvan nje; bilo da je reč o trima generacijama građanskih porodica Merkel i Rot u Nirnbergu i Minhenu (1780-1850) ili onima iz engleske porodice Padžet, koja je pripadala gornjem sloju (1780-1950). Tu su žene i muškarci opštili međusobno i sa "svetom" u jednom harmoničnom, iako ne uvek i društvu bez konflikata.

Te žene (i muškarci) često nisu uopšte živeli prema ondašnjem idealu i današnjem stereotipu da ženi pripadaju pasivnost, emocionalnost i ignorancija, a muškarcima aktivnost, čvrstina i razum. Muškarci, oženjeni i neoženjeni, posvećivali su se kućnom životu (Džon Mil je smatrao da su oni sada kućevniji nego ranije); žene, udate, a sve više i one neudate, oblikovale su svoj život raznoliko, sopstvenim snagama, a "anđeo u kući" je u stvarnosti bio retkost. Da su "viktorijanska" ili "puritanska" staloženost i seksualna pasivnost žena, iz bilo koje klase, pravilo - davno je pobijeno. Dobar bračni odnos je, isto kao u ranom novom dobu, ali u dramatično izmenjenim društvenim okolnostima, odgovarao staroj metafori o Suncu i Mesecu...

Sveklasni patos čisto kućno-ženskog određenja bio je u dramatičnom kontrastu sa životom velikog dela "mase običnih ljudi" i u vezi sa materinstvom. Ana Džejmson je kritikovala taj nesklad u svom Njomen s Mission and Woman`s Position (1843) i ukazala na položaj radnica: "Ženska misija o kojoj ljudi tako lepo pričaju i tako fino pišu nespojiva je sa položajem onih žena o kojima se niko ne usuđuje da razmišlja, a još manje da govori."

Ako je engleskoj kraljici njen tradicionalni zadatak da obezbedi naslednika doneo izvesnu muku, materinstvo je u nižim slojevima bilo obeleženo potpuno novim okolnostima. Radnice u Mančesteru, industrijskom gradu u ekspanziji, koje su tridesetih godina XIX veka morale da rade dvanaest do šesnaest sati dnevno da bi zaradile za egzistencijalni minimum, radile su uprkos bolovima sve do samog dana, ili čak sata porođaja: posle toga morale su da odsustvuju iz fabrike u najboljem slučaju dve nedelje, a zbog nedostatka vremena ili pothranjenosti mnoge nisu mogle dojiti svoje bebe. Za zbrinjavanje dojenčadi imale su nekoliko mogućnosti. Mogle su ih dati na čuvanje starijoj braći i sestrama, rođacima ili komšijama i za to se često davao deo bedne plate. Ili su svom detetu davale opijum ili laudanum da bi bilo mirno, ostavljale ga kod kuće ili ga ako je sasvim malo, nosile na posao i za razbojem držale u krilu.

Država ne misli o djeci

U Engleskoj su domovi za siromašnu decu bili vrlo rasprostranjeni: novorođenčad siromašnih žena koje nisu mogle da zbrinu bebe davana su u domove gde je njihov tretman bio toliko loš, a stopa smrtnosti tako visoka da je oko 1870. došlo do javnog skandala i reformi zakonodavstva...

... U Engleskoj se samo London mogao pohvaliti da ima ustanovu koja je na kontinentu bila vrlo zastupljena - sirotište. Londonski Foundling Home je po svom osnivanju (1741) godišnje primao jedva stotinak napuštene dece. Onda je odjednom broj porastao na više hiljada pošto je odlučeno da se prime sva deca do dva meseca starosti, koja bi inače bila predata bolnicama. Dok je na snazi bio ovaj General Reception (od juna 1756. do septembra 1760) ustanovi je prepušteno gotovo 15.000 novorođenčadi. Nadležni za ovaj eksperiment (uključujući i poslanike u parlamentu koji su odobrili sredstva za smeštaj dece) bili su zatečeni i zaprepašćeni tolikom spremnošću siromašnih majki i očeva da troškove za odgoj svoje dece, kako vanbračne, tako i iz braka, natovare državi na teret.

 Posledica je bila da se užurbano vratilo na restriktivne uslove preuzimanja dece, tako da je u XIX veku godišnje samo nekoliko desetina dece uživalo tu privilegiju da budu odgajani kao štićenici jedinog engleskog sirotišta.

Na kontinentu su sirotišta bila vrlo rasprostranjena. Gde god da su otvarani i bili velikodušni u prijemu godišnje je u njih dolazilo na stotine, čak hiljade dece. U suton revolucije, kada su samo francuske bolnice iz godine u godinu primale po 25.000 pronađene dece, sve veći njihov broj tumačen je ovako: "Majke su danas mišljenja da će se prema njihovom detetu u sirotištu najmanje onoliko dobro postupati kao u njihovoj mračnoj sobici; one su sigurne da mogu doći po dete kada god to žele; nadaju se da će to i učiniti ako sudbina bude naklonjena i u trenutku kada to mogu i finansijski da obezbede."

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.