ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Ропски рад жена у Другом свјетском рату

Рад жена у рату је само у Њемачкој био обиљежен расном политиком. Готово 2,5 милиона странкиња је у Њемачкој било принуђено да ради под условима који најчешће нису значили најамни, већ ропски рад.

Често су трудне Пољакиње и "раднице са Истока" распоређиване управо на најтеже послове, да би се изазвао прекид трудноће. У Њемачкој је у Другом свјетском рату постојао "женски обавјештајни корпус SS-а" или и "SS-помоћнице"

**********************

У готово свим зараћеним земљама држава је супругама војника обезбеђивала компензацију за супругова примања; услови су се веома разликовали, али су углавном у обзир узимане и ванбрачне заједнице и деца, као и неудате женске рођаке. Само су британски војници морали да одбијају за то део своје плате и само су у Совјетском Савезу радна неспособност и сиромаштво били предуслов за добијање помоћи. У Француској је супруга добијала главну помоћ и уз то још и додатке за децу; помоћ је била у комбинацији са повећањем традиционалних appocations familiales.

Потпора је била нужна за преживљавање жена и деце, поготово 1940, када је милион и по Француза допао немачког заробљеништва; милион је остао пет година у Немачкој, а од 1942. је 700.000 Француза било на принудном раду у Немачкој. Само у Немачкој је породична помоћ била одређивана према висини мужевљевих прихода пре рата и у поређењу са другим земљама била је највећа: жена са двоје деце добијала је 73 одсто ранијих прихода (у Канади 71, Великој Британији 38, СAД 37 процената).

Жена капетан брода

Великодушност националсоцијалистичке власти била је политички мотивисана: хтело се избећи понављање искуства из Првог светског рата, када су управо жене, растрзане између кућних и ванкућних обавеза и без довољно прихода на свом "домаћем фронту", снажно довеле у питање власт и рат. То искуство се, истина, није поновило током Другог светског рата, па чак ни тада када се за тај новац мало шта могло купити. Новчана помоћ је пре свега одговарала суштини националсоцијалистичке политике: из поменуте великодушности, па и из Закона о заштити мајки (1942) остале су искључене све оне "мање вредне" које су морале да раде у Немачкој.

Обавеза на рад није ни у Енглеској ни у Немачкој прошла мирно: с једне стране, предузећа нису увек била задовољна женама које су им биле понуђене, док с друге, ни жене нису биле задовољне понуђеним радним местима. И у Енглеској и у Немачкој је само мали број пријављених жена могао бити распоређен у индустрију...

...Немачка је од 1943 (Хитлеровим посредовањем) имала чак и женског капетана брода, Aнјелис тиц. Ипак, овде је у првом реду националсоцијалистички SS био тај који је од 1942. обучавао жене за висококвалификована места: као "женски обавештајни корпус SS-а" или и "SS-помоћнице" које је, како током рата, тако и после "коначне победе", требало "да буду заступљене на истакнутим местима". После најбрижљивије селекције обучаване су у духу расне идеологије, школоване за радиотелеграфисткиње, телепринтерке, штабне помоћнице, возаче, као и нека друга занимања и - како се 1944. говорило - "ако је потребно, морају се латити и оружја". До 1945. обучено је око 10.000 таквих "помоћница"; многе од њих радиле су у концентрационим логорима и при SS-трупама у Пољској и Совјетском Савезу.

Робови 20. вијека

Рад жена у рату је само у Немачкој био обележен расном политиком. Готово 2,5 милиона странкиња је у немачкој било принуђено да ради под условима који најчешће нису значили најамни, већ ропски рад; "ненемачке" жене (укључујући и немачке и ненемачке Јеврејке) чиниле су 1944. пет одсто укупне цивилне радне снаге (36 милиона), немачке жене 41 одсто, ненемачки мушкарци (заједно са Јеврејима и ратним заробљеницима) 16 и немачки мушкарци 38 одсто. Мера присиле тачно је одговарала "расној вредности" у оквиру националсоцијалистичког размишљања. У окупираној Француској и у северној Европи од 1941. углавном је немачка пропаганда наводила жене да се пријаве на рад, а 10.000 њих је дошло и у Немачку.

Када је вишијевској Француској 1943. требало да буде регрутовано нових 250.000 мушкараца и (неудатих) жена, дошло је до отвореног протеста: и кардинали и бискупи су као и Покрет отпора заступали следеће: "Ниједна Францускиња за Рајх"! Упркос томе, у Немачкој је 1944. због немачког притиска, али и депортација, радило готово 50.000 француских жена. Међутим, отворена присила вршена је на раднике из Источне Европе. На истој "расној вредности" заснивао се и родни однос: што је сматрана нижом, то је довођено више жена. У складу с тим је 85 одсто свих странкиња било из Пољске и Совјетског Савеза; преко милион (совјетских) "радница са Истока" је 1944. чинило више од половине свих цивилних "радника са Истока", а просечан "радник са Истока" била је жена од једва двадесет година, из Кијева. Међу страним радницима из западне и северне Европе било је само између пет и 15 одсто жена.

 И док су пољске жене (и мушкарци) претежно радили у пољопривреди, где су били замена за немачке мушкарце, "раднице са истока" морале су претежно да раде у најтежим и по здравље најштетнијим гранама ратне индустрије, где је требало да растерете мушке раднике Немце, који су остали у Немачкој и сада напредовали на места квалификованих радника и предводника. Често су трудне Пољакиње и "раднице са Истока" распоређиване управо на најтеже послове, како би се изазвао прекид трудноће.

Према овим "људима - животињама" - како је Химлер 1943. рекао у обраћању SS-вођама - не може се "никада бити суров нити бездушан", а "да ли је при ископавању противтенковског рова од изнемоглости умрло 10.000 руских жена занима ме само уколико то значи да је за Немачку завршен један противтенковски ров".

                                (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.