ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Први свјетски рат оставио хиљада удовица

Први свјетски рат са својим масовним повећањем броја удовица играо велику улогу за побољшање њиховог положаја. У Француској и Њемачкој рат је за собом оставио 600.000, у Великој Британији 200.000 удовица.

Жене су се морале истовремено борити за грађански, политички и социјални статус, а током двије деценије пред Први свјетски рат покренуле су питање (државног) социјалног осигурања.

**************************

Постепено укључивање мушкараца Европе у политички живот заснивало се, како је то 1949. године приказао Томас Маршал, на претходно оствареним грађанским правима; обично су нешто касније следила социјална права која су пружала заштиту од ризика неспособности за рад (болести, инвалидитета, старости, касније и незапослености), а њихово унапређивање и систематизовање у XX веку водило је модерној држави са социјалним благостањем.

Жене су се, напротив, морале истовремено борити за грађански, политички и социјални статус, а током две деценије пред Први светски рат покренуле су питање (државног) социјалног осигурања. Сãмо бирачко право за сифражисткиње није значило једино суштину њиховог формалног изједначавања са мушкарцима, нити је било само симбол њиховог припадања локалној заједници, црквеној заједници или нацији, већ пре свега пут ка социјалним реформама чијем су се остварењу надале. Оне нису тежиле само уласку у политичку сферу коју су давно дефинисали мушкарци већ њеном редефинисању.

Социјална реформа

Социјална реформа и социјална права били су интегрални део женског покрета уопште; ако се сифрашизам поклапао са путем ка пуном мушком бирачком праву, онда се социјална реформа којој су жене тежиле и која је трабало да иде њима у корист подударала са почецима и консолидацијом социјалне државе. За мушкарце је у средишту спора био однос између најамног рада, радне неспособности и слободног времена, док је за жене то била релација на линији најамног рада и рада у породици.

 Овде је поново дошло до правог родног сукоба у ком су се до избијања Првог светског рата издвојила три аспекта: значај општег социјалног осигурања за жене, закони за ограничавање женског најамног рада - закони за заштиту радница, у ужем смислу - и они за социјално осигурање запослених, али и незапослених мајки. Ови последњи су од прелаза између два века у Француској названи protection des mÕres, а у Немачкој Mutterschutz.

Први од три аспекта може се илустровати неким сличностима и разликама међу националним пензионим осигурањима. У Великој Британији и Немачкој је под притиском критика са више страна сиромаштво признато као проблем за који је потребно хитно наћи решење; у обе земље је сиромашно становништво углавном било женско. У Немачкој је систем осигурања одабран законском регулативом из осамдесетих година XIX века (за ризике болести и - за фабричке раднике старије од седамдесет година - старости и инвалидитета) биран. Њиме је социјална заштита (обавеза плаћања доприноса и право на примање накнада) повезана са запосленошћу и висином плате, те су на тај начин привилеговани мушкарци у односу на жене, јер су мушка примања била већа од женских, односно само је 13 процената од свих запослених жена радило у фабрикама и жене су, у целини, ређе биле запослене од мушкараца.

У Великој Британији је, међутим, законом о пензионом осигурању из 1908 (доста одмаклом од немачког система) првенство дато систему без доприноса, финансираном од државе: по пет шилинга добијали су сви некада запослени који су имали преко седамдесет година (са мање од 21 фунте прихода годишње) и који су били на дну лествице зарада. У складу с тиме, међу пола милиона људи који су 1909. добили прве пензије знатно више од половине биле су жене. Оне су, као и у свим доприноса ослобођеним пензионим системима, добијале мало, али ипак више од немачких жена. Разлика између немачког и британског система није била случајна већ политичка.

Бизмаркова владавина

Будући да је Бизмаркова влада сматрала да социјалдемократија угрожава државу, социјално осигурање није примарно конципирано као средство за сузбијање сиромаштва, већ као мера за борбу против социјалдемократије, и то социјалном интеграцијом бунтовних - мушких - радника. Насупрот томе, у Енглеској је социјално осигурање требало да спречи тешке последице Закона о сиротињи из 1834; критичари и критичарке су на разне начине јавно осуђивали сиромаштво, па тако и сиромаштво жена.

И британским здравственим осигурањем из 1911. обухваћено је и сиромаштво жена: премија за жене износила је три пенија недељно, за мушкарце четири, али су у случају болести сви добијали девет пенија (у Немачкој су и доприноси и накнаде одређивани према висини плате). Међутим, без обзира на британско-немачке разлике, у обе земље је, као и у многим другим, дошло до "цепања" социјалне државе: мушкарци су новом пореском политиком у већој мери профитирали, док су жене у већој мери остале упућене на социјалну помоћ. Неосигуране удовице радника су у Немачкој узете у обзир тек од 1911 (и то у почетку само у случају да су неспособне за рад), а у Енглеској од 1925.

И овде је, као и у Немачкој, Први светски рат са својим масовним повећањем броја удовица играо велику улогу за побољшање њиховог положаја; у Француској и Немачкој рат је за собом оставио 600.000, у Великој Британији 200.000 удовица. Кроз осигурање незапослених, мушкарци су у већини земаља постепено обично добијали породичне додатке, док су жене често остајале без накнаде за незапослене, јер због својих обавеза у породици не би биле на располагању тржишту рада. И овде је, као и у другим областима, социјално осигурање незапослених жена (уколико је уопште било разматрано) узимано у обзир само у вези са њиховом зависношћу од неког "хранитеља".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.