ЖЕ­НA У ИС­ТО­РИ­ЈИ ЕВРО­ПЕ - Пра­во же­на да одре­де сво­је мјес­то у друш­тву

По­јам "фе­ми­ни­зам" ши­ру при­мје­ну на ме­ђу­на­ро­дном пла­ну имао је у XX ви­је­ку. Ра­ди­ло се о пра­ву же­на да са­ме одре­де сво­је мјес­то у друш­тву за­рад соп­стве­не ли­чнос­ти, а ти­ме, и на то­ме се увек изно­ва ин­сис­ти­ра­ло, и за­рад пос­пје­ши­вања оп­штег до­бра.

Гркиња Ма­ри­ја Ка­ло­по­ка­тес, љекар­ка, пре­ци­зи­ра­ла је: под "жен­ским по­кре­том" по­дра­зу­ми­је­ва се "све­сно за­ла­гање же­на за сво­ја пра­ва и сис­те­мат­ска тежња да се она ос­тва­ре".

*********************

Ис­то­ри­ја же­на у XIX ве­ку не мо­же се одво­ји­ти од ис­то­ри­је жен­ског по­кре­та јер су ме­ђу­со­бно би­ли те­сно ис­пре­пле­те­ни. Ка­да је не­ко­ли­ци­на фе­ми­нис­ткиња 1901. опи­си­ва­ла стање жен­ских по­кре­та же­ле­ле су да се уве­ре у ис­то­риј­ске по­чет­ке. Ер­си­ли­ја Мај­но Брон­ци­ни, ко­ја је баш у то вре­ме у Ми­ла­ну учес­тво­ва­ла у осни­вању Уни­оне фе­ми­ни­ле, по­ме­ну­ла је "прет­хо­дни­це" по­пут Изо­те Но­га­ро­ле из XV ве­ка, док су ос­та­ле под­се­ти­ле на Крис­ти­ну де Пи­зан, Aгри­пу фон Не­тес­хај­ма или фран­цус­ке са­ло­не из XVII ве­ка.

 Ипак, сло­жи­ле су се са По­ли­ном Иса­бе­лом Мош­ће­зен­ском: "Иако у свим ве­ко­ви­ма спо­ра­ди­чно на­ила­зи­мо на при­ме­ре да је же­на те­жи­ла да се осло­бо­ди свог по­тла­че­ног по­ло­жа­ја пра­ви жен­ски по­крет је у свим земљама ипак по­сле­ди­ца упра­во тек одла­зе­ћег ве­ка." Гркиња Ма­ри­ја Ка­ло­по­ка­тес, ле­кар­ка, пре­ци­зи­ра­ла је: под "жен­ским по­кре­том" по­дра­зу­ме­ва се "све­сно за­ла­гање же­на за сво­ја пра­ва и сис­те­мат­ска тежња да се она ос­тва­ре".

Про­мје­на људ­ског ду­ха

Те­одор Стен­тон, син во­де­ће аме­ри­чке фе­ми­нис­ткиње Ели­за­бет Ке­ди Стен­тон, још је 1884. у је­дном де­лу обу­хва­тио чи­тав европ­ски жен­ски по­крет; ов­де Ен­глес­киња Ми­ли­сент Га­рет Фо­сет, тра­га­ју­ћи за по­че­ци­ма овог "ве­ли­ког со­ци­јал­ног по­кре­та" ко­јем је и са­ма све до у XX век би­ла акти­вна, на­гла­ша­ва да је он "по сво­јој су­шти­ни мо­де­ран". Aуто­ри оба ова то­ма (ме­ђу ко­ји­ма су и два му­шкар­ца) би­ли су је­дин­стве­ни у то­ме да по­че­так и узрок тре­ба тра­жи­ти у "те­мељној про­ме­ни људ­ског ду­ха", ко­ја је би­ла осно­ва и за Фран­цус­ку ре­во­лу­ци­ју и жен­ску кри­ти­ку ре­во­лу­ци­је.

Гер­труд Бој­мер, ко­ја је још на по­чет­ку сво­је ка­ри­је­ре би­ла у не­ма­чком жен­ском по­кре­ту, по­дву­кла је Ру­со­ову за­слу­гу за то што је отво­ре­но пра­во пи­тање - да ли су вла­да­ју­ћи ро­дни одно­си за­ис­та од при­ро­де да­ти - али и да је од­го­вор ко­ји је он дао у де­лу Емил - да је жен­ско одре­ђење да се до­па­да му­шкар­цу - по­гре­шан. Узрок нас­тан­ка кла­си­чног жен­ског по­кре­та је на њего­вом по­чет­ку и кра­ју ра­зли­чи­то фор­му­ли­сан: Ир­ци Ви­ли­јам Том­псон и Aна Ви­лер, Ове­но­ве прис­та­ли­це, ви­де­ли су га 1825. у "ве­чи­том за­тво­ру ко­ји је ку­ћа би­ла за су­пру­гу" ("eternal prison-house of the wife", из њихо­вог спи­са), а Реј Стреј­чи, ко­ја је 1928. обја­ви­ла прву ис­то­ри­ју бри­тан­ског жен­ског по­кре­та, у "за­тво­ру ко­ји је дом био за же­не" (prison-house oh home). Про­блем ко­ји је у  XIX ве­ку на­зван "жен­ско пи­тање" био је мо­дер­на ва­ри­јан­та пи­тања "да ли су и же­не људи": однос же­на пре­ма му­шкар­ци­ма и ка­ра­ктер по­ро­ди­це као при­мар­ног мес­та же­на. Окру­гло пе­де­сет аутор­ки и ауто­ра је у те две књиге опи­си­ва­ло по­ло­жај же­на у сво­јим земљама, и то де­лом у су­мор­ним бо­ја­ма - као Кон­сеп­си­он Aре­нал ко­ја је као шпан­ска па­три­от­киња же­ле­ла да да реч "ис­то­ри­ји, а не по­ези­ји" - а де­лом као ис­то­ри­ју успе­ха. На­ци­онал­не ра­зли­ке би­ле су уис­ти­ну зна­чај­не, али су про­бле­ми ве­ћи­ном би­ли ис­ти.

По­јам "фе­ми­ни­зам" по­јављује се спо­ра­ди­чно тек у из­дању из 1901. Нас­тао је не­што ра­ни­је у Фран­цус­кој, да би ши­ру при­ме­ну на ме­ђу­на­ро­дном пла­ну на­шао у XX ве­ку. Ме­ђу­тим, његов сми­сао био је при­су­тан још у XIX ве­ку: ра­ди­ло се о пра­ву же­на да са­ме одре­де сво­је мес­то у друш­тву за­рад соп­стве­не ли­чнос­ти, а ти­ме, и на то­ме се увек изно­ва ин­сис­ти­ра­ло, и за­рад по­спе­ши­вања оп­штег до­бра. У ис­то­риј­ским ре­фле­кси­ја­ма по­зна­тих про­та­го­нис­ткиња ја­сна је свест да жен­ско пи­тање јес­те дре­вно, али по­дје­дна­ко обе­ле­же­но и про­ме­ном у соп­стве­ној ствар­нос­ти и да се ра­ди­ло, ка­ко о еко­ном­ско-со­ци­јал­ним, та­ко и о кул­тур­ним пи­тањима.

Ви­кто­ри­јан­ско стољеће

И да­нас се по­но­во на кла­си­чни жен­ски по­крет гле­да као на кул­тур­ни про­цес учења ко­ји се укрстио са пос­те­пе­ним или ре­во­лу­ци­онар­ним прео­кре­ти­ма сто­ле­ћа. У овом про­це­су учења же­не су де­ло­ва­ле и ре­аго­ва­ле и пре­ма дру­гим по­кре­ти­ма и ло­јал­нос­ти­ма - по­пут ре­ли­ги­је или кла­се, на­ци­је или им­пе­ри­је - и ба­ви­ле се мно­гим по­је­ди­на­чним пи­тањима, што не чу­ди с об­зи­ром на без­број облас­ти ко­је су одре­ђе­не хи­је­рар­хиј­ским ро­дним по­рет­ком. Ста­ри и но­ви на­чи­ни да се го­во­ри о ро­ду де­лом су се одби­ја­ли, а де­лом ме­ша­ли.

Да­нас је пос­та­ло уоби­ча­је­но да се "ви­кто­ри­јан­ском" сто­ле­ћу (краљица Ви­кто­ри­ја вла­да­ла је од 1837. до 1901) или "гра­ђан­ском" друш­тву при­пи­ше спе­ци­фи­чна, ја­сна и је­дно­зна­чна сли­ка ро­дних одно­са: стрик­тно раз­два­јање и одво­је­не сфе­ре му­шкар­ца и же­не, ош­тра гра­ни­ца изме­ђу жен­ске при­ва­тнос­ти и му­шке ја­внос­ти, по­ла­ри­зо­вање и "он­то­ло­ги­зо­вање" ка­ра­кте­ра по­ло­ва, чи­ја свој­ства оду­да­ра­ју и ме­ђу­со­бно се до­пуњују. Рад и "свет" су би­ли му­шка ствар, ку­ћа и до­ма­ћин­ство жен­ска, као у он­дашњој изре­ци: "Му­шкар­цу држа­ва, же­ни по­ро­ди­ца". Ова ви­зи­ја се (да­нас као и та­да) илус­тру­је сли­ком же­не пред­стављене као ан­ђео у до­му и њеним ве­ли­чањем. Та сли­ка по­ти­че из пе­сме  Ко­вен­три­ја Пе­тмо­ра (1855) и би­ла је зас­тупљена у Ен­глес­кој, СAД и кон­ти­нен­тал­ном де­лу Евро­пе (у Не­ма­чкој не­што мање); би­ла је по­ве­за­на с при­чом о вре­днос­ти же­не, њеном "одре­ђењу као до­ма­ћи­це, су­пру­ге и мај­ке" и њеној уло­зи чу­ва­ра оби­ча­ја, кул­ту­ре и ре­ли­ги­је. Осим то­га да­нас се чес­то го­во­ри да су ту сли­ку ство­ри­ле и уте­мељиле при­ро­дне на­уке: да су ана­то­ми­ја, ги­не­ко­ло­ги­ја и ан­тро­по­ло­ги­ја око 1800. рас­ки­ну­ле са ста­ром арис­то­те­лов­ском тра­ди­ци­јом, у ко­јој је же­на ва­жи­ла за не­са­врше­ног му­шкар­ца (" the lesser man", "homme manque"). Но­ви "гра­ђан­ски" мо­дел пред­ста­вио ју је не ви­ше као "мање вре­дну", већ као су­штин­ски "дру­га­чи­ју" и ком­пле­мен­тар­ну са му­шкар­цем, "је­дно­пол­ни" мо­дел за­мењен је "дво­пол­ним" и та­ква "би­оло­ги­ја" је, на­во­дно, би­ла у скла­ду и са со­ци­јал­ним одно­си­ма по­ло­ва. Ова при­пи­си­вања и ре­ал­ни ро­дни однос чес­то се сма­тра­ју нај­ни­жом та­чком жен­ске ис­то­ри­је у ду­го­ро­чни­јој пер­спе­кти­ви: да је на пу­ту со­ци­јал­не и по­ли­ти­чке мо­дер­ни­за­ци­је ра­ни но­ви век, као зла­тно до­ба ме­шања по­ло­ва, ро­дне је­дна­кос­ти и вла­да­ви­не же­на, са ви­кто­ри­јан­ским друш­твом за­мењен ра­ди­кал­ним ро­дним раз­два­јањем и по­де­лом ра­да, ко­ја ће ос­та­ти на сна­зи до ду­бо­ко у XX век.

                                    ( Нас­та­ви­ће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.