ŽE­NA U IS­TO­RI­JI EVRO­PE - Pra­vo že­na da odre­de svo­je mjes­to u druš­tvu

Po­jam "fe­mi­ni­zam" ši­ru pri­mje­nu na me­đu­na­ro­dnom pla­nu imao je u XX vi­je­ku. Ra­di­lo se o pra­vu že­na da sa­me odre­de svo­je mjes­to u druš­tvu za­rad sop­stve­ne li­čnos­ti, a ti­me, i na to­me se uvek izno­va in­sis­ti­ra­lo, i za­rad pos­pje­ši­vanja op­šteg do­bra.

Grkinja Ma­ri­ja Ka­lo­po­ka­tes, ljekar­ka, pre­ci­zi­ra­la je: pod "žen­skim po­kre­tom" po­dra­zu­mi­je­va se "sve­sno za­la­ganje že­na za svo­ja pra­va i sis­te­mat­ska težnja da se ona os­tva­re".

*********************

Is­to­ri­ja že­na u XIX ve­ku ne mo­že se odvo­ji­ti od is­to­ri­je žen­skog po­kre­ta jer su me­đu­so­bno bi­li te­sno is­pre­ple­te­ni. Ka­da je ne­ko­li­ci­na fe­mi­nis­tkinja 1901. opi­si­va­la stanje žen­skih po­kre­ta že­le­le su da se uve­re u is­to­rij­ske po­čet­ke. Er­si­li­ja Maj­no Bron­ci­ni, ko­ja je baš u to vre­me u Mi­la­nu učes­tvo­va­la u osni­vanju Uni­one fe­mi­ni­le, po­me­nu­la je "pret­ho­dni­ce" po­put Izo­te No­ga­ro­le iz XV ve­ka, dok su os­ta­le pod­se­ti­le na Kris­ti­nu de Pi­zan, Agri­pu fon Ne­tes­haj­ma ili fran­cus­ke sa­lo­ne iz XVII ve­ka.

 Ipak, slo­ži­le su se sa Po­li­nom Isa­be­lom Moš­će­zen­skom: "Iako u svim ve­ko­vi­ma spo­ra­di­čno na­ila­zi­mo na pri­me­re da je že­na te­ži­la da se oslo­bo­di svog po­tla­če­nog po­lo­ža­ja pra­vi žen­ski po­kret je u svim zemljama ipak po­sle­di­ca upra­vo tek odla­ze­ćeg ve­ka." Grkinja Ma­ri­ja Ka­lo­po­ka­tes, le­kar­ka, pre­ci­zi­ra­la je: pod "žen­skim po­kre­tom" po­dra­zu­me­va se "sve­sno za­la­ganje že­na za svo­ja pra­va i sis­te­mat­ska težnja da se ona os­tva­re".

Pro­mje­na ljud­skog du­ha

Te­odor Sten­ton, sin vo­de­će ame­ri­čke fe­mi­nis­tkinje Eli­za­bet Ke­di Sten­ton, još je 1884. u je­dnom de­lu obu­hva­tio či­tav evrop­ski žen­ski po­kret; ov­de En­gles­kinja Mi­li­sent Ga­ret Fo­set, tra­ga­ju­ći za po­če­ci­ma ovog "ve­li­kog so­ci­jal­nog po­kre­ta" ko­jem je i sa­ma sve do u XX vek bi­la akti­vna, na­gla­ša­va da je on "po svo­joj su­šti­ni mo­de­ran". Auto­ri oba ova to­ma (me­đu ko­ji­ma su i dva mu­škar­ca) bi­li su je­din­stve­ni u to­me da po­če­tak i uzrok tre­ba tra­ži­ti u "te­meljnoj pro­me­ni ljud­skog du­ha", ko­ja je bi­la osno­va i za Fran­cus­ku re­vo­lu­ci­ju i žen­sku kri­ti­ku re­vo­lu­ci­je.

Ger­trud Boj­mer, ko­ja je još na po­čet­ku svo­je ka­ri­je­re bi­la u ne­ma­čkom žen­skom po­kre­tu, po­dvu­kla je Ru­so­ovu za­slu­gu za to što je otvo­re­no pra­vo pi­tanje - da li su vla­da­ju­ći ro­dni odno­si za­is­ta od pri­ro­de da­ti - ali i da je od­go­vor ko­ji je on dao u de­lu Emil - da je žen­sko odre­đenje da se do­pa­da mu­škar­cu - po­gre­šan. Uzrok nas­tan­ka kla­si­čnog žen­skog po­kre­ta je na njego­vom po­čet­ku i kra­ju ra­zli­či­to for­mu­li­san: Ir­ci Vi­li­jam Tom­pson i Ana Vi­ler, Ove­no­ve pris­ta­li­ce, vi­de­li su ga 1825. u "ve­či­tom za­tvo­ru ko­ji je ku­ća bi­la za su­pru­gu" ("eternal prison-house of the wife", iz njiho­vog spi­sa), a Rej Strej­či, ko­ja je 1928. obja­vi­la prvu is­to­ri­ju bri­tan­skog žen­skog po­kre­ta, u "za­tvo­ru ko­ji je dom bio za že­ne" (prison-house oh home). Pro­blem ko­ji je u  XIX ve­ku na­zvan "žen­sko pi­tanje" bio je mo­der­na va­ri­jan­ta pi­tanja "da li su i že­ne ljudi": odnos že­na pre­ma mu­škar­ci­ma i ka­ra­kter po­ro­di­ce kao pri­mar­nog mes­ta že­na. Okru­glo pe­de­set autor­ki i auto­ra je u te dve knjige opi­si­va­lo po­lo­žaj že­na u svo­jim zemljama, i to de­lom u su­mor­nim bo­ja­ma - kao Kon­sep­si­on Are­nal ko­ja je kao špan­ska pa­tri­ot­kinja že­le­la da da reč "is­to­ri­ji, a ne po­ezi­ji" - a de­lom kao is­to­ri­ju uspe­ha. Na­ci­onal­ne ra­zli­ke bi­le su uis­ti­nu zna­čaj­ne, ali su pro­ble­mi ve­ći­nom bi­li is­ti.

Po­jam "fe­mi­ni­zam" po­javljuje se spo­ra­di­čno tek u iz­danju iz 1901. Nas­tao je ne­što ra­ni­je u Fran­cus­koj, da bi ši­ru pri­me­nu na me­đu­na­ro­dnom pla­nu na­šao u XX ve­ku. Me­đu­tim, njegov smi­sao bio je pri­su­tan još u XIX ve­ku: ra­di­lo se o pra­vu že­na da sa­me odre­de svo­je mes­to u druš­tvu za­rad sop­stve­ne li­čnos­ti, a ti­me, i na to­me se uvek izno­va in­sis­ti­ra­lo, i za­rad po­spe­ši­vanja op­šteg do­bra. U is­to­rij­skim re­fle­ksi­ja­ma po­zna­tih pro­ta­go­nis­tkinja ja­sna je svest da žen­sko pi­tanje jes­te dre­vno, ali po­dje­dna­ko obe­le­že­no i pro­me­nom u sop­stve­noj stvar­nos­ti i da se ra­di­lo, ka­ko o eko­nom­sko-so­ci­jal­nim, ta­ko i o kul­tur­nim pi­tanjima.

Vi­kto­ri­jan­sko stoljeće

I da­nas se po­no­vo na kla­si­čni žen­ski po­kret gle­da kao na kul­tur­ni pro­ces učenja ko­ji se ukrstio sa pos­te­pe­nim ili re­vo­lu­ci­onar­nim preo­kre­ti­ma sto­le­ća. U ovom pro­ce­su učenja že­ne su de­lo­va­le i re­ago­va­le i pre­ma dru­gim po­kre­ti­ma i lo­jal­nos­ti­ma - po­put re­li­gi­je ili kla­se, na­ci­je ili im­pe­ri­je - i ba­vi­le se mno­gim po­je­di­na­čnim pi­tanjima, što ne ču­di s ob­zi­rom na bez­broj oblas­ti ko­je su odre­đe­ne hi­je­rar­hij­skim ro­dnim po­ret­kom. Sta­ri i no­vi na­či­ni da se go­vo­ri o ro­du de­lom su se odbi­ja­li, a de­lom me­ša­li.

Da­nas je pos­ta­lo uobi­ča­je­no da se "vi­kto­ri­jan­skom" sto­le­ću (kraljica Vi­kto­ri­ja vla­da­la je od 1837. do 1901) ili "gra­đan­skom" druš­tvu pri­pi­še spe­ci­fi­čna, ja­sna i je­dno­zna­čna sli­ka ro­dnih odno­sa: strik­tno raz­dva­janje i odvo­je­ne sfe­re mu­škar­ca i že­ne, oš­tra gra­ni­ca izme­đu žen­ske pri­va­tnos­ti i mu­ške ja­vnos­ti, po­la­ri­zo­vanje i "on­to­lo­gi­zo­vanje" ka­ra­kte­ra po­lo­va, či­ja svoj­stva odu­da­ra­ju i me­đu­so­bno se do­punjuju. Rad i "svet" su bi­li mu­ška stvar, ku­ća i do­ma­ćin­stvo žen­ska, kao u on­dašnjoj izre­ci: "Mu­škar­cu drža­va, že­ni po­ro­di­ca". Ova vi­zi­ja se (da­nas kao i ta­da) ilus­tru­je sli­kom že­ne pred­stavljene kao an­đeo u do­mu i njenim ve­li­čanjem. Ta sli­ka po­ti­če iz pe­sme  Ko­ven­tri­ja Pe­tmo­ra (1855) i bi­la je zas­tupljena u En­gles­koj, SAD i kon­ti­nen­tal­nom de­lu Evro­pe (u Ne­ma­čkoj ne­što manje); bi­la je po­ve­za­na s pri­čom o vre­dnos­ti že­ne, njenom "odre­đenju kao do­ma­ći­ce, su­pru­ge i maj­ke" i njenoj ulo­zi ču­va­ra obi­ča­ja, kul­tu­re i re­li­gi­je. Osim to­ga da­nas se čes­to go­vo­ri da su tu sli­ku stvo­ri­le i ute­meljile pri­ro­dne na­uke: da su ana­to­mi­ja, gi­ne­ko­lo­gi­ja i an­tro­po­lo­gi­ja oko 1800. ras­ki­nu­le sa sta­rom aris­to­te­lov­skom tra­di­ci­jom, u ko­joj je že­na va­ži­la za ne­sa­vrše­nog mu­škar­ca (" the lesser man", "homme manque"). No­vi "gra­đan­ski" mo­del pred­sta­vio ju je ne vi­še kao "manje vre­dnu", već kao su­štin­ski "dru­ga­či­ju" i kom­ple­men­tar­nu sa mu­škar­cem, "je­dno­pol­ni" mo­del za­menjen je "dvo­pol­nim" i ta­kva "bi­olo­gi­ja" je, na­vo­dno, bi­la u skla­du i sa so­ci­jal­nim odno­si­ma po­lo­va. Ova pri­pi­si­vanja i re­al­ni ro­dni odnos čes­to se sma­tra­ju naj­ni­žom ta­čkom žen­ske is­to­ri­je u du­go­ro­čni­joj per­spe­kti­vi: da je na pu­tu so­ci­jal­ne i po­li­ti­čke mo­der­ni­za­ci­je ra­ni no­vi vek, kao zla­tno do­ba me­šanja po­lo­va, ro­dne je­dna­kos­ti i vla­da­vi­ne že­na, sa vi­kto­ri­jan­skim druš­tvom za­menjen ra­di­kal­nim ro­dnim raz­dva­janjem i po­de­lom ra­da, ko­ja će os­ta­ti na sna­zi do du­bo­ko u XX vek.

                                    ( Nas­ta­vi­će se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.