ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Отац нема моћ већ обавезу да дјецу лијепо одгоји

У стварању модерне државе право судовања у питањима брака прелазило је постепено са цркава на државу и са локалних на централне власти, нарочито у протестантским областима.

Бог Aдаму није дао никакву праву моћ над женом, па ни политичку. Да је другачије, био би то апсурд: било би "монарха колико и мужева". Мајка и отац су равноправни у односу на децу

************************

Кристина де Пизан подсетила је на то да су и жене способне за политичку владавину и томе у прилог је (како је то у Querelleu било уобичајено) навела многе библијске, митолошке и историјске примере. Захтев Корнелије из дела Senatulus Erazma Ротердамског био је да reipublicae disciplina постане respublica foeminea: женски парламент - попут бискупских и монашких скупова - који би требало да саветује "о нашој вредности и нашим интересима". Потпуно супротно томе, политичка власт у Европи добијала је легитимитет кроз очинску, патријархалну силу: теолошким и политичким спајањем "оца куће", "оца земље" и "Бога оца". Владавина у кући постала је модел свих владарских односа и обрнуто; власт - како световна, тако и духовна - важила је за патријархалну. У процесу стварања модерне државе право судовања у питањима брака прелазило је постепено са цркава на државу и са локалних на централне власти, нарочито у протестантским областима, али и оним католичким, и то пре свега у католичкој Француској. Тамо је од XVI века кроз законе и законодавну праксу успостављена тесна повезаност породичне и државне структуре, где су области венчавања, брака и наслеђа биле стриктно регулисане и подређене краљевско-очинском ауторитету; нова централизована држава почивала је на мушкој моћи унутар породице и унутар државе. У Енглеској су божја милост и "природна" моћ краљева добиле легитимитет кроз Бога као оца и "природну" владавину оца над женом и децом. Ова теза је оштро формулисана када је већ била оспоравана: Роберт Филмер је у The Necessitu of the Absolute Power of all Kings (1648) и Patriarcha (1680), "адмиралском броду ројализма" краљевску владавину образложио ауторитетом Aдама над Евом и његовом децом.

Власт и подређени

Џон Лок протестовао је у свом спису Две расправе о влади, 1689): политичка власт произлази из слободног удруживања и сагласности подређених: односи у породици су претполитички и природни, нису део грађанског друштва. Отац нема никакву политичку моћ над својом децом - "we are born free" - већ само обавезу да их лепо одгоји. Да су очинска и политичка моћ исте врсте, то би довело до апсурда: сви би очеви били краљеви, док би сам краљ краљевао само сопственој деци. A Ева? Локова мудра пријатељица Дамарис Кадворт Машам била је теолог и сарађивала је с њим: међутим, Лок је морао сам да да одговор и то је опет био покушај стварања равнотеже. Инсистирао је да је conjugal soceity грађански уговор, да и супруге имају право на својину (у екстремној супротности са обичајним правом) и да развод мора да буде могућ. Пре свега је, међутим, инсистирао на томе да Бог Aдаму није дао никакву праву моћ над женом, па ни политичку; да је другачије, био би то други апсурд: било би "монарха колико и мужева".

Мајка и отац су равноправни у односу на децу (јер је жена ангажованија на стварању потомства од мушкарца који, за разлику од ње, при томе мисли само на полни ужитак); женин ауторитет није "очинска", већ "родитељска моћ".

Уколико би се ипак моћ над децом заменила политичком, настао би коначно и трећи апсурд: и жене би морале да имају политичку моћ. То је за Џона Лока био изврнути свет и управо је због тог парадокса његов аргумент био убедљив. Сматрао је да подређивање жене није политичко, већ "брачно", те стога природно: реч је "само о покоравању које је свака жена дужна да пружи свом мужу". Како се то, пак, уклапа у представу о браку као споразуму и шта се догађа када дође до конфликта око "заједничких интереса и својине"? У том случају се свакако мора донети "коначна одлука" и тиме "некоме препустити владавина", а она "природно припада мушкарцу као способнијем и јачем партнеру". То начело требало је да има велику будућност, као и питање односа породичне и политичке владавине. Локово успешно дезавуисање патријархалне владавине заснивало се на оштром раздвајању државе и родних односа, грађанског друштва и породице. Од сада више није требало да се говори о моћи очева, већ о моћи мушкараца.

Моћ иста у политици и породици

Одговор је брзо дошао, и то од Мери Aстел. Против Лока, а уз Филмера, она је 1706. у трећем издању Reflectione upon Marriage (1700) изнела аргументе против "природне инфериорности нашег пола": моћ је моћ, било да је у политици или породици. У сваком случају, окренула је Филмера на ноге и хтела да нову либералност са политике пренесе на породицу: ако је "апсолутни суверенитет" у држави непотребан и лош, зашто би га онда било у породици? Управо ту он је утолико сувишнији јер су се муж и жена - за разлику од власти и поданика - међусобно слободно бирали (или би барем требало да се слободно бирају). Aко је "самовољна власт per se лоша и непримерена метода управљања рационалним и слободним људским актерима, онда је нигде не треба практиковати".

Aпсолутна моћ је у породици утолико проблематичнија, јер је "сто хиљада тирана горе од једног тиранина" и: "ако су сви људи рођени слободни, како је онда могуће да су жене рођене као робиње?"

Деведесет година касније (у међувремену је све већи број жена и у писаној форми и јавно размишљао о родним односима) гувернанта и списатељица Мери Волстоункрафт је, исто као и Мери Aстел, довела у питање двоструки аршин за политичко и приватно (Лок додуше још није, али је Волстоункрафтова породицу назвала "приватном"): "Јавна врлина је само збир приватних" и "свака породица се може назвати и државном". Разум је - сматрала је - управо потребан женама како би испуниле своје приватне обавезе и спознале своја права; да би њихова "приватна врлина била од опште користи, потребна им је - биле оне удате или не - грађанска егзистенција у држави". Као и многе жене њеног времена, уважавала је Русоа и његову политичку доктрину, али је - такође као многе друге - одбацивала његову теорију о половима, односно постулат по којем жене постоје само да би слушале мушкарце и да би им се допале ("каква бесмислица!"). Оштро се супротстављала томе да се женама оспорава разум, па тиме и врлина, што је за њу био главни проблем, а не то што жене немају никакву моћ. Моћи су оне заправо имале на претек, али на неразуман начин, сматрала је.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.