ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Otac nema moć već obavezu da djecu lijepo odgoji

U stvaranju moderne države pravo sudovanja u pitanjima braka prelazilo je postepeno sa crkava na državu i sa lokalnih na centralne vlasti, naročito u protestantskim oblastima.

Bog Adamu nije dao nikakvu pravu moć nad ženom, pa ni političku. Da je drugačije, bio bi to apsurd: bilo bi "monarha koliko i muževa". Majka i otac su ravnopravni u odnosu na decu

************************

Kristina de Pizan podsetila je na to da su i žene sposobne za političku vladavinu i tome u prilog je (kako je to u Querelleu bilo uobičajeno) navela mnoge biblijske, mitološke i istorijske primere. Zahtev Kornelije iz dela Senatulus Erazma Roterdamskog bio je da reipublicae disciplina postane respublica foeminea: ženski parlament - poput biskupskih i monaških skupova - koji bi trebalo da savetuje "o našoj vrednosti i našim interesima". Potpuno suprotno tome, politička vlast u Evropi dobijala je legitimitet kroz očinsku, patrijarhalnu silu: teološkim i političkim spajanjem "oca kuće", "oca zemlje" i "Boga oca". Vladavina u kući postala je model svih vladarskih odnosa i obrnuto; vlast - kako svetovna, tako i duhovna - važila je za patrijarhalnu. U procesu stvaranja moderne države pravo sudovanja u pitanjima braka prelazilo je postepeno sa crkava na državu i sa lokalnih na centralne vlasti, naročito u protestantskim oblastima, ali i onim katoličkim, i to pre svega u katoličkoj Francuskoj. Tamo je od XVI veka kroz zakone i zakonodavnu praksu uspostavljena tesna povezanost porodične i državne strukture, gde su oblasti venčavanja, braka i nasleđa bile striktno regulisane i podređene kraljevsko-očinskom autoritetu; nova centralizovana država počivala je na muškoj moći unutar porodice i unutar države. U Engleskoj su božja milost i "prirodna" moć kraljeva dobile legitimitet kroz Boga kao oca i "prirodnu" vladavinu oca nad ženom i decom. Ova teza je oštro formulisana kada je već bila osporavana: Robert Filmer je u The Necessitu of the Absolute Power of all Kings (1648) i Patriarcha (1680), "admiralskom brodu rojalizma" kraljevsku vladavinu obrazložio autoritetom Adama nad Evom i njegovom decom.

Vlast i podređeni

Džon Lok protestovao je u svom spisu Dve rasprave o vladi, 1689): politička vlast proizlazi iz slobodnog udruživanja i saglasnosti podređenih: odnosi u porodici su pretpolitički i prirodni, nisu deo građanskog društva. Otac nema nikakvu političku moć nad svojom decom - "we are born free" - već samo obavezu da ih lepo odgoji. Da su očinska i politička moć iste vrste, to bi dovelo do apsurda: svi bi očevi bili kraljevi, dok bi sam kralj kraljevao samo sopstvenoj deci. A Eva? Lokova mudra prijateljica Damaris Kadvort Mašam bila je teolog i sarađivala je s njim: međutim, Lok je morao sam da da odgovor i to je opet bio pokušaj stvaranja ravnoteže. Insistirao je da je conjugal soceity građanski ugovor, da i supruge imaju pravo na svojinu (u ekstremnoj suprotnosti sa običajnim pravom) i da razvod mora da bude moguć. Pre svega je, međutim, insistirao na tome da Bog Adamu nije dao nikakvu pravu moć nad ženom, pa ni političku; da je drugačije, bio bi to drugi apsurd: bilo bi "monarha koliko i muževa".

Majka i otac su ravnopravni u odnosu na decu (jer je žena angažovanija na stvaranju potomstva od muškarca koji, za razliku od nje, pri tome misli samo na polni užitak); ženin autoritet nije "očinska", već "roditeljska moć".

Ukoliko bi se ipak moć nad decom zamenila političkom, nastao bi konačno i treći apsurd: i žene bi morale da imaju političku moć. To je za Džona Loka bio izvrnuti svet i upravo je zbog tog paradoksa njegov argument bio ubedljiv. Smatrao je da podređivanje žene nije političko, već "bračno", te stoga prirodno: reč je "samo o pokoravanju koje je svaka žena dužna da pruži svom mužu". Kako se to, pak, uklapa u predstavu o braku kao sporazumu i šta se događa kada dođe do konflikta oko "zajedničkih interesa i svojine"? U tom slučaju se svakako mora doneti "konačna odluka" i time "nekome prepustiti vladavina", a ona "prirodno pripada muškarcu kao sposobnijem i jačem partneru". To načelo trebalo je da ima veliku budućnost, kao i pitanje odnosa porodične i političke vladavine. Lokovo uspešno dezavuisanje patrijarhalne vladavine zasnivalo se na oštrom razdvajanju države i rodnih odnosa, građanskog društva i porodice. Od sada više nije trebalo da se govori o moći očeva, već o moći muškaraca.

Moć ista u politici i porodici

Odgovor je brzo došao, i to od Meri Astel. Protiv Loka, a uz Filmera, ona je 1706. u trećem izdanju Reflectione upon Marriage (1700) iznela argumente protiv "prirodne inferiornosti našeg pola": moć je moć, bilo da je u politici ili porodici. U svakom slučaju, okrenula je Filmera na noge i htela da novu liberalnost sa politike prenese na porodicu: ako je "apsolutni suverenitet" u državi nepotreban i loš, zašto bi ga onda bilo u porodici? Upravo tu on je utoliko suvišniji jer su se muž i žena - za razliku od vlasti i podanika - međusobno slobodno birali (ili bi barem trebalo da se slobodno biraju). Ako je "samovoljna vlast per se loša i neprimerena metoda upravljanja racionalnim i slobodnim ljudskim akterima, onda je nigde ne treba praktikovati".

Apsolutna moć je u porodici utoliko problematičnija, jer je "sto hiljada tirana gore od jednog tiranina" i: "ako su svi ljudi rođeni slobodni, kako je onda moguće da su žene rođene kao robinje?"

Devedeset godina kasnije (u međuvremenu je sve veći broj žena i u pisanoj formi i javno razmišljao o rodnim odnosima) guvernanta i spisateljica Meri Volstounkraft je, isto kao i Meri Astel, dovela u pitanje dvostruki aršin za političko i privatno (Lok doduše još nije, ali je Volstounkraftova porodicu nazvala "privatnom"): "Javna vrlina je samo zbir privatnih" i "svaka porodica se može nazvati i državnom". Razum je - smatrala je - upravo potreban ženama kako bi ispunile svoje privatne obaveze i spoznale svoja prava; da bi njihova "privatna vrlina bila od opšte koristi, potrebna im je - bile one udate ili ne - građanska egzistencija u državi". Kao i mnoge žene njenog vremena, uvažavala je Rusoa i njegovu političku doktrinu, ali je - takođe kao mnoge druge - odbacivala njegovu teoriju o polovima, odnosno postulat po kojem žene postoje samo da bi slušale muškarce i da bi im se dopale ("kakva besmislica!"). Oštro se suprotstavljala tome da se ženama osporava razum, pa time i vrlina, što je za nju bio glavni problem, a ne to što žene nemaju nikakvu moć. Moći su one zapravo imale na pretek, ali na nerazuman način, smatrala je.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.