ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Историја без жена била је потпуно немогућа

Када је око средине седамдесетих година (а у СAД деценију раније) у Европи откривена историја жена и самом питању да ли оне уопште имају историју, ипак је још дуго требала посебна легитимација. У међувремену се наводи обрнуто, да је историја без жена потпуно немогућа.

Од краја XVIII вијека, када су се историја као предмет и њени професори постепено доказали на универзитетима, изван професије је повећан број историчарки које су не само читале већ и истраживале и писале.

*****************************

Од шездесетих година је у већини како западних, тако и источних земаља порастао број студенткиња, као и њихов удео у укупном броју студената: древна борба за право жена на више образовање и одговарајућа занимања, заслужна што је од 1890. до светске економске кризе тридесетих година по први пут доведен значајнији број жена на универзитете, ушла је у нови стадијум. На неким местима, као што је то нпр. у Западној Немачкој, жене су интензивно подстицане да студирају, како би се земља сачувала од "образовне катастрофе" на коју је упућивало поређење са другим земљама.

Сада је и млада жена из недовољно развијеног сеоског католичког региона, симбола заосталости, ишла новим путем у универзитетски град. Од касних седамдесетих година почело се са настојањима (покренутим у СAД) да се посебним подстицајним мерама (између осталог, спорним квотама) помогне женама да добију позиције до којих су упркос једнаким или чак бољим квалификацијама ређе долазиле него мушкарци, јер им је посебно у научничком свету правило самокооптације спречавало приступ. У међувремену се много тога променило, неки факултети или универзитети са поносом указују на све веће присуство жена у њима (и понекад се за то добијају премије).

Квалификована домаћица

Шаблон је ипак, као и у другим областима, непромењен: што је виши професионални ниво у питању, то је удео жена мањи. Запосленост жена је не само постала нормална већ и правило (а "само" домаћица је за многе старомодно, јер она по свом занимању може да буде висококвалификована, да се брине о својим унуцима и деци других жена, да обавља неку почасну функцију, помаже у школовању ученика из иностранства или чак цени своје слободно време), иако то правило - бар према анкетама - више признају жене него мушкарци. Друштвени успон је, међутим, још увек претежно мушка ствар.

Дуго после Другог светског рата је и студирање (а поготово предавање) историје била мушка ствар; данас на многим универзитетима половину студената историје чине жене. Ипак, док је историја професора историје била мушка, интересовање за историју је вековима било и женска ствар упркос разним препрекама у приступу образовању и библиотекама: од Vie de Charles Кристине де Пизан (његов надимак "Мудри" упућује на њу) до History of England (1763-1783) "републиканског вирага" Катарине Маколи. Мери Волстоункрафт је обожавала Маколијеву; њен начин писања историје је - како је писала у својој другој Vindication - "пун снаге и јасноће" и нема "ни трага њеног пола".

Од краја XVIII века, када су се историја као предмет и њени професори постепено етаблирали на универзитетима, изван професије је повећан број историчарки које су не само читале већ и истраживале и писале. Тако је 1837. Хортензија Aлар објавила историју републике Фиренце, а генерацију касније Давид Штерн (Мари Флавињи, грофица од Aгуа) историју Француске револуције из 1848. и историју ране холандске републике. Иако такве историчарке нису оставиле готово ни трага свога пола у својим књигама, многе жене су се ипак окренуле сопственој историји; јунакиња из Northanger Abbeu Yејн Остин (1798) жалила се на то како су досадне историјске књиге у којима се само свађају папство и краљеви, а о женама нема "готово ни речи".

Родни односи кроз вијекове

Многе историчарке "други пол" није интересовао ништа мање од "првог", али свакако више него професионалне историчаре. Лујза Кералио Роберт је крајем XVIII века написала четворотомну биографију Елизабете И и историју француских краљица, феминисткиња Aна Yејмсон објавила је Celebrated Female Sovereigns (1832), а сестре Aјнес и Елизабета Штрикланд између 1840. и 1860. много књига о краљицама Енглеске и Шкотске. Хенријета Гизо де Вит (кћерка француског историчара и председника владе) објавила је Les femmes dan l historie (1889). У Немачкој су неке од првих академских историчарки за тему своје дисертације изабрале женске средњовековне личности. И класични женски покрет је жарко био заинтересован за прошлост како би разумео порекло родних односа и историјски поставио сопствену тежњу ка њиховој промени. Марија Челига је 1896. у Revue Encuclopedigue Larousse објавила велики део Declaration Олимпије де Гуж, а у следећој генерацији се појавило више француских и енглеских дела женских аутора о женама у Француској револуцији.

Када је око средине седамдесетих година (а у СAД деценију раније) у Европи откривена историја жена, и самом питању да ли оне уопште имају историју је ипак још дуго требала посебна легитимација; у међувремену се наводи обрнуто, да је историја без жена потпуно немогућа. Уместо о великим мушкарцима, сада се говорило о малим женама, великим женама, па и малим мајкама, сестрама, ћеркама и супругама великих мушкараца, о женама као групи и о женама у другим групама. У почетку се веровало да се таквим питањима отвара непознати терен; то је боље него ишта спојило нове и старе историчарке.

Изгледало је да историју жена много тога не спаја ни са класичним женским покретом, посебно у Немачкој, где је традицију прекинула диктатура. Aко се о њој овде седамдесетих година уопште нешто знало, било је то да је важила за "грађанску" или у најбољем случају "умерену" - дакле грубу супротност ономе што су феминисткиње желеле да буду - или чак да је припремила пут националсоцијализму (јер је желела да побољша судбину мајки и, као и други женски покрети, користила "материнство" као метафору): она није била добра за идентификацију. Поново се нашла сама у мањини "радикалних" или и у социјалистичком женском покрету на прелазу два века: овде су откривени позиви на слободу абортуса, слободну љубав, ванбрачно материнство, социјализацију рада у кући, побуне и револуцију.

(Крај)

(Од сутра нови фељтон "Гласа Српске" – ВЕРСКЕ СЕКТЕ - лексикон, према књизи Биљане Ђурђевић-Стојковић, новинара и публицисте из Београда. Занимљиво дјело, цијењено посебно у стручној јавности, настало је у вријеме праве експанзије вјерских секти, покрета, тајних организација и друштава)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.