ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Istorija bez žena bila je potpuno nemoguća

Kada je oko sredine sedamdesetih godina (a u SAD deceniju ranije) u Evropi otkrivena istorija žena i samom pitanju da li one uopšte imaju istoriju, ipak je još dugo trebala posebna legitimacija. U međuvremenu se navodi obrnuto, da je istorija bez žena potpuno nemoguća.

Od kraja XVIII vijeka, kada su se istorija kao predmet i njeni profesori postepeno dokazali na univerzitetima, izvan profesije je povećan broj istoričarki koje su ne samo čitale već i istraživale i pisale.

*****************************

Od šezdesetih godina je u većini kako zapadnih, tako i istočnih zemalja porastao broj studentkinja, kao i njihov udeo u ukupnom broju studenata: drevna borba za pravo žena na više obrazovanje i odgovarajuća zanimanja, zaslužna što je od 1890. do svetske ekonomske krize tridesetih godina po prvi put doveden značajniji broj žena na univerzitete, ušla je u novi stadijum. Na nekim mestima, kao što je to npr. u Zapadnoj Nemačkoj, žene su intenzivno podsticane da studiraju, kako bi se zemlja sačuvala od "obrazovne katastrofe" na koju je upućivalo poređenje sa drugim zemljama.

Sada je i mlada žena iz nedovoljno razvijenog seoskog katoličkog regiona, simbola zaostalosti, išla novim putem u univerzitetski grad. Od kasnih sedamdesetih godina počelo se sa nastojanjima (pokrenutim u SAD) da se posebnim podsticajnim merama (između ostalog, spornim kvotama) pomogne ženama da dobiju pozicije do kojih su uprkos jednakim ili čak boljim kvalifikacijama ređe dolazile nego muškarci, jer im je posebno u naučničkom svetu pravilo samokooptacije sprečavalo pristup. U međuvremenu se mnogo toga promenilo, neki fakulteti ili univerziteti sa ponosom ukazuju na sve veće prisustvo žena u njima (i ponekad se za to dobijaju premije).

Kvalifikovana domaćica

Šablon je ipak, kao i u drugim oblastima, nepromenjen: što je viši profesionalni nivo u pitanju, to je udeo žena manji. Zaposlenost žena je ne samo postala normalna već i pravilo (a "samo" domaćica je za mnoge staromodno, jer ona po svom zanimanju može da bude visokokvalifikovana, da se brine o svojim unucima i deci drugih žena, da obavlja neku počasnu funkciju, pomaže u školovanju učenika iz inostranstva ili čak ceni svoje slobodno vreme), iako to pravilo - bar prema anketama - više priznaju žene nego muškarci. Društveni uspon je, međutim, još uvek pretežno muška stvar.

Dugo posle Drugog svetskog rata je i studiranje (a pogotovo predavanje) istorije bila muška stvar; danas na mnogim univerzitetima polovinu studenata istorije čine žene. Ipak, dok je istorija profesora istorije bila muška, interesovanje za istoriju je vekovima bilo i ženska stvar uprkos raznim preprekama u pristupu obrazovanju i bibliotekama: od Vie de Charles Kristine de Pizan (njegov nadimak "Mudri" upućuje na nju) do History of England (1763-1783) "republikanskog viraga" Katarine Makoli. Meri Volstounkraft je obožavala Makolijevu; njen način pisanja istorije je - kako je pisala u svojoj drugoj Vindication - "pun snage i jasnoće" i nema "ni traga njenog pola".

Od kraja XVIII veka, kada su se istorija kao predmet i njeni profesori postepeno etablirali na univerzitetima, izvan profesije je povećan broj istoričarki koje su ne samo čitale već i istraživale i pisale. Tako je 1837. Hortenzija Alar objavila istoriju republike Firence, a generaciju kasnije David Štern (Mari Flavinji, grofica od Agua) istoriju Francuske revolucije iz 1848. i istoriju rane holandske republike. Iako takve istoričarke nisu ostavile gotovo ni traga svoga pola u svojim knjigama, mnoge žene su se ipak okrenule sopstvenoj istoriji; junakinja iz Northanger Abbeu Yejn Ostin (1798) žalila se na to kako su dosadne istorijske knjige u kojima se samo svađaju papstvo i kraljevi, a o ženama nema "gotovo ni reči".

Rodni odnosi kroz vijekove

Mnoge istoričarke "drugi pol" nije interesovao ništa manje od "prvog", ali svakako više nego profesionalne istoričare. Lujza Keralio Robert je krajem XVIII veka napisala četvorotomnu biografiju Elizabete I i istoriju francuskih kraljica, feministkinja Ana Yejmson objavila je Celebrated Female Sovereigns (1832), a sestre Ajnes i Elizabeta Štrikland između 1840. i 1860. mnogo knjiga o kraljicama Engleske i Škotske. Henrijeta Gizo de Vit (kćerka francuskog istoričara i predsednika vlade) objavila je Les femmes dan l historie (1889). U Nemačkoj su neke od prvih akademskih istoričarki za temu svoje disertacije izabrale ženske srednjovekovne ličnosti. I klasični ženski pokret je žarko bio zainteresovan za prošlost kako bi razumeo poreklo rodnih odnosa i istorijski postavio sopstvenu težnju ka njihovoj promeni. Marija Čeliga je 1896. u Revue Encuclopedigue Larousse objavila veliki deo Declaration Olimpije de Guž, a u sledećoj generaciji se pojavilo više francuskih i engleskih dela ženskih autora o ženama u Francuskoj revoluciji.

Kada je oko sredine sedamdesetih godina (a u SAD deceniju ranije) u Evropi otkrivena istorija žena, i samom pitanju da li one uopšte imaju istoriju je ipak još dugo trebala posebna legitimacija; u međuvremenu se navodi obrnuto, da je istorija bez žena potpuno nemoguća. Umesto o velikim muškarcima, sada se govorilo o malim ženama, velikim ženama, pa i malim majkama, sestrama, ćerkama i suprugama velikih muškaraca, o ženama kao grupi i o ženama u drugim grupama. U početku se verovalo da se takvim pitanjima otvara nepoznati teren; to je bolje nego išta spojilo nove i stare istoričarke.

Izgledalo je da istoriju žena mnogo toga ne spaja ni sa klasičnim ženskim pokretom, posebno u Nemačkoj, gde je tradiciju prekinula diktatura. Ako se o njoj ovde sedamdesetih godina uopšte nešto znalo, bilo je to da je važila za "građansku" ili u najboljem slučaju "umerenu" - dakle grubu suprotnost onome što su feministkinje želele da budu - ili čak da je pripremila put nacionalsocijalizmu (jer je želela da poboljša sudbinu majki i, kao i drugi ženski pokreti, koristila "materinstvo" kao metaforu): ona nije bila dobra za identifikaciju. Ponovo se našla sama u manjini "radikalnih" ili i u socijalističkom ženskom pokretu na prelazu dva veka: ovde su otkriveni pozivi na slobodu abortusa, slobodnu ljubav, vanbračno materinstvo, socijalizaciju rada u kući, pobune i revoluciju.

(Kraj)

(Od sutra novi feljton "Glasa Srpske" – VERSKE SEKTE - leksikon, prema knjizi Biljane Đurđević-Stojković, novinara i publiciste iz Beograda. Zanimljivo djelo, cijenjeno posebno u stručnoj javnosti, nastalo je u vrijeme prave ekspanzije vjerskih sekti, pokreta, tajnih organizacija i društava)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.