Фото: ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Хитлер захтијевао од многих спречавање потомства
Још прије преузимања власти Хитлер је говорио да би спречавањем стварања потомства "милиони људи" били поштеђени "незаслужених патњи".
Закон о "заштити крви", као дио нирнбершких антијеврејских закона, с једне стране је забрањивао брак између Јевреја (а ускоро и црнаца, као и Рома) и "оних њемачке крви"
Политика националсоцијалиста према женама није била јединствена и конзистентна, већ је пре свега одговарала раснополитичкој коњунктури и приоритету. Похвала материнства била је ограничена на реторику недељом, за Дан партије или Дан мајки и није се, као у остатку Европе, никада односила на све жене, већ само "на немачке и здравог порекла": националсоцијалисти нису никада пропагирали паролу "деца, кухиња, црква" и јасно су се изјашњавали против библијског начела "растите и множите се".
Још пре преузимања власти Хитлер је говорио да би спречавањем стварања потомства "милиони људи" били поштеђени "незаслужених патњи".
Његов каснији министар пољопривреде Даре је 1930. делио жене по њиховој "вредности" у четири групе, сматрајући да је корисно подстицати материнство само код оних "највреднијих". Министарство унутрашњих послова Рајха је од 1933. радило на мерама против "штетних бракова", чијом је забраном требало спречити нежељени "пород". Резултат тога била су два закона о забрани брака из 1935. Закон о "заштити крви", као део нирнбершких антијеврејских закона, с једне стране је забрањивао брак између Јевреја (а ускоро и црнаца, као и Рома) и "оних немачке крви", а с друге, секс ван брака (срамота за расу); његови аутори сматрали су то блажом алтернативом стерилизације. Закон о "здравом браку", који је донет месец дана касније, забрањивао је бракове између "здравих" и "оних са наследним болестима".
И док је закон о "заштити крви" био стриктно примењиван, друга забрана брака се могла реализовати само у ограниченом броју случајева. Овде је одлука о томе да ли је брак непожељан "за националну заједницу" (како је стајало у закону) била у рукама матичара који су подробно подучавани о "неговању наслеђа и расе"; ако би одлучили против брака, вереници би се пријавили стерилизационим властима ради претходног испитивања. Обе забране брака имале су са становишта Министарства унутрашњих послова Рајха и "васпитну вредност": требало је да "натерају целокупно немачко становништво да се бави овим питањима", и то са циљем "да не дође до бескрупулозног рађања као доскоро". Етнички и еугенски "мање вредни" били су искључени из свих брачних и породичних накнада.
У складу с тиме била је и пропаганда. Од 1933. су памфлети, брошуре, часописи и филмови, у милионским тиражима, као и предавачи на стотине хиљада курсева, објављивали да циљ државе није множење, већ "одабир" и опомињали посебно на "жене које не смеју постати мајке". Смернице Министарства пропаганде су одређивале следеће: "Наша парола, дакле, није деца по сваку цену, већ по могућству што више деце из немачких породица здравог порекла. "Министарство унутрашњих послова је 1933. објавило да је код 20 одсто становништва непожељно да имају децу. Химлер је 1937. строго наложио својим СС-командантима: "Не дозволимо никада да западнемо у заблуду бројева!"
У раснополитичкој пропаганди и пракси "квалитет" рођених имао је предност над њиховим квантитетом. Зато се одустало од првобитно планираног закона, којим је требало паушално казнити сваки абортус; уместо тога, 1935. је у закону о стерилисању садржан еугенски индикован абортус - према образложењу закона, "логичким током мисли" који је довео и до закона о стерилисању. Из еугенских разлога је код укупно 30.000 жена урађен абортус (с тиме је увек била повезана и присилна стерилизација). Исто толико жена је од 1933. до 1942. осуђено због добровољног и илегалног абортуса (поред тога, и око 12.000 мушкараца). Овако различити однос према абортусу био је у складу са начелом еугенски и етнички мотивисане расне политике: "Неједнака вредност, неједнака права."
У погледу жена, "немачког и здравог наслеђа" режим је био потпуно флексибилан и никако није одговарао слици о "деци-кухињи-цркви" или "дому и огњишту", коју су створили његови противници; нацисти су пре свега у изборним кампањама раних тридесетих окривљени да су хтели да жене учине "услужним машинама за рађање".
Запошљавање жена је до 1939. године у првом реду било одређено привредним кретањем. Иако су у време велике кризе многи националсоцијалисти, а пре свих "стари борци", прижељкивали искључење жена из најамног рада (као и многи други унутар и изван Немачке који нису били националсоцијалисти), није било никаквог масовног отпутшања жена: њихов допринос економији био је исувише важан, поготово у временима аутархијске политике и наоружавања, а и многе породице биле су и сувише упућене на зараде жена. Број индустријских радница је од 1933. до 1936. године скочио за 29, а у наредне две године за још 19 одсто; потрајао је и тренд доживотног рада: број удатих радница се од 1933. до 1939. удвостручио, а број оних између 25 и 40 година, као и жена са више од 40 значајно је порастао. Године 1939. било је 52 одсто запослених жена (у "великој" Немачкој, дакле са Aустријом и Судетима), 24 одсто запослених жена имало је децу испод четрнаест година, док су жене уопште чиниле 36 процената свих запослених, што је далеко више него у земљама Западне Европе (са изузетком Француске) и СAД.
Већина жена није своју запосленост видела као еманципацију; једно истраживање женске канцеларије Немачког фронта рада из 1936 (било је слично истраживањима спроведеним у неколико западних земаља у првој трећини столећа) показало је преоптерећеност жена: "Немамо слободног времена, поготово када су ту деца. Понекад је рад тако тежак да бих бацила копље у трње.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.