ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Царица Марија Терезија имала је способност да влада

Моћ жена је била карактеристика "старе власти", у којој су оне, иако нису или баш због тога што "нису имале политичку егзистенцију", "имале незаконито велики утицај и корумпирале су саме себе колико и мушкарци чијим су се страстима играле".

И пол је у великој мјери играо је улогу. Краљица Елизабета (1533-1603) оставила је утисак снажне жене - без супруга и дјеце, а када је био потребан мушкарац - утисак мушкарца

****************************

Жене користе своју тобожњу немоћ, осећајност и сексуалност како би за себе прибавиле привилегије и нелегитимну моћ: "Жене уопште, исто као и богати оба пола, усвојиле су све лудости и пороке цивилизације." Жене су управо зато робиње - "у политичком и грађанском смислу" - јер "имају сувише индиректне моћи и тежњом ка стицању те нелегитимне моћи оне бивају унижене". То важи за све жене, истиче, будући да су све одгојене да користе сексуалну моћ, али у првом реду за даме на дворовима и у салонима које, нарочито у Француској, обликују културни живот и играју важну улогу у дворским и вандворским борбама за моћ и каријере.

Моћ жена је за Волстоункрафтову била управо карактеристика "старе власти" (Ancien Regima), у којој су оне, иако нису или баш због тога што "нису имале политичку егзистенцију", "имале незаконито велики утицај и корумпирале су саме себе колико и мушкарци чијим су се страстима играле". Попут "деспота, жене данас имају можда више моћи него што би имале када би свет - подељен и устројен кроз краљевства и породице - био уређен законима који почивају на употреби разума; међутим, да би је (ту моћ) извојевале, оне се понижавају и то претеривање шири се кроз читаво друштво". Она је прецизирала: "То је оно на шта циљам: не желим да оне имају моћ над мушкарцима, већ над самим собом" и "жене не желе господарење, већ равноправност и пријатељство".

Раздвајање задатака у породици

Наравно, у Ancien Regima и жене су имале моћ: не по природи свог пола, већ по својој "крви". Истакнути хуманиста сер Томас Смит је у једанаестом и шеснаестом поглављу дела De Republica Anglorum (1583) строго раздвојио задатке унутар породице: мушкарцу припада зарађивање и трошење новца, жени штедња и "прехрањивање" породице, а свако од њих влада у својој сфери. На макрополитичком плану, међутим, жене не могу господарити, осим у "праву крви", тј. када "ауторитет долази од крви и порекла, као код круне, војводског или грофовског достојанства, јер се овде уважава крв, а не старост или пол".

И пол је у једнакој мери играо улогу. Краљица Елизабета (1533-1603) оставила је утисак снажне жене - без супруга и деце, а када је био потребан мушкарац - мушкарца. Када је шпанска армада испловила 1588, а енглеске трупе се окупиле у Тилбурију, она се појавила у ратној опреми: њено тело јесте слабо, обратила се мушкарцима, али она има "срце и тело краља, и то краља Енглеске".

 "И сама желим да узмем оружје, да будем ваш војсковођа и судија, да наградим свако честито дело које на бојишту учините." Парламенту који је од ње тражио наследника одговорила је да им је она важнија од "природних мајки свих њих". Жене су владале као (наследне) краљице по сопственом праву или као краљице уз своје мужеве, као регенткиње или као - често политички врсне - "метресе" у морганатском браку. У Француској, где је Салијски закон забранио да жене добију наслеђе, па и престо (краљевски престо могао се пренети само на мушке наследнике) постојала је упркос томе готово непрекидна линија женских владара, од Лујзе Савојске (1476-1531) до Aне Aустријске (1601-1666); Катарина Медичи (1519-1589) најпре је себе приказала као савесну супругу, а касније, стално обучена у црно, као савесну удовицу. Шпанска владавина над Холандијом традиционално је била поверена некој жени:

Маргарета из Парме (1522-1586) била је позната по својој толерантној власти. У Енглеској је 1688. уведена могућност да жене наследе престо, како би се уклонила опасност од католицизма коју је отеловљавао мушки престолонаследник. Царица Марија Терезија (1717-1780) са своје десеторо деце (и многобројним побачајима) демонстрирала је своју способност да влада тако што је себе представила као идеалну супругу и мајку; није било једноставно да се за престолонаследницу у кући Хабзбурга добије признање од европских владара (у Прагматичној санкцији из 1713).

Катарина II на челу Русије

Катарина II (1729-1796), руска царица, била је најпре савесна супруга наследника престола, да би потом узела власт у своје руке и имала бројне љубавнике. Кристина, шведска краљица (1616-1689) била је од почетка предодређена за краљицу, те је зато имала образовање какво су имали мушкарци, под надзором канцелара Aксела Оксенстјерна: "На моје задовољство констатујем да Њено величанство није као остале припаднице тог пола", што "даје повода великим надањима". Одржавала је кореспонденцију са Декартом и била фасцинирана његовим учењем. Из протеста и противно притиску парламента остала је неудата. Желела је да буде амазонска краљица, са мушким духом у женском телу, носила је мушку одећу и понашала се као мушкарац. Међутим, своју аутономију је волела више од владавине, па је са 29 година абдицирала како би остатак живота проживела у Риму, слободна. Крај XVIII века био је и крај епохе моћних владарки, премда је краљица Викторија још могла наставити традицију.

Овакав крај Русо је предвидео још 1758. у републиканском пројекту Lettre a d Alembert, модерном и антимодерном истовремено: "За монарха може бити прилично свеједно да ли влада мушкарцима или женама докле год су послушни; републици су, међутим, потребни мушкарци." И Русо је био учесник у Querelle des sexes и својим је списима реаговао на његову традицију. Владавина жена била је једна од његових великих тема: свакако не као питање "крви" већ рода...

У Немачкој су "оправданост, корист и неопходност раздвајања полова у вези с наслеђивањем престола", како је то било у Италији, Француској, Шпанији и Немачкој, представљени као мушко-женски сукоб 1602. и 1606). Мари де Гурне је 1622. оштро критиковала Салијски закон и у томе су јој се прикључиле многе жене. Када је 1847. песник Јозеф фон Aјхендорф писао о овом "једнако старом колико и необичном спору", он је већ давно био ушао у нову фазу.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.