ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Carica Marija Terezija imala je sposobnost da vlada

Moć žena je bila karakteristika "stare vlasti", u kojoj su one, iako nisu ili baš zbog toga što "nisu imale političku egzistenciju", "imale nezakonito veliki uticaj i korumpirale su same sebe koliko i muškarci čijim su se strastima igrale".

I pol je u velikoj mjeri igrao je ulogu. Kraljica Elizabeta (1533-1603) ostavila je utisak snažne žene - bez supruga i djece, a kada je bio potreban muškarac - utisak muškarca

****************************

Žene koriste svoju tobožnju nemoć, osećajnost i seksualnost kako bi za sebe pribavile privilegije i nelegitimnu moć: "Žene uopšte, isto kao i bogati oba pola, usvojile su sve ludosti i poroke civilizacije." Žene su upravo zato robinje - "u političkom i građanskom smislu" - jer "imaju suviše indirektne moći i težnjom ka sticanju te nelegitimne moći one bivaju unižene". To važi za sve žene, ističe, budući da su sve odgojene da koriste seksualnu moć, ali u prvom redu za dame na dvorovima i u salonima koje, naročito u Francuskoj, oblikuju kulturni život i igraju važnu ulogu u dvorskim i vandvorskim borbama za moć i karijere.

Moć žena je za Volstounkraftovu bila upravo karakteristika "stare vlasti" (Ancien Regima), u kojoj su one, iako nisu ili baš zbog toga što "nisu imale političku egzistenciju", "imale nezakonito veliki uticaj i korumpirale su same sebe koliko i muškarci čijim su se strastima igrale". Poput "despota, žene danas imaju možda više moći nego što bi imale kada bi svet - podeljen i ustrojen kroz kraljevstva i porodice - bio uređen zakonima koji počivaju na upotrebi razuma; međutim, da bi je (tu moć) izvojevale, one se ponižavaju i to preterivanje širi se kroz čitavo društvo". Ona je precizirala: "To je ono na šta ciljam: ne želim da one imaju moć nad muškarcima, već nad samim sobom" i "žene ne žele gospodarenje, već ravnopravnost i prijateljstvo".

Razdvajanje zadataka u porodici

Naravno, u Ancien Regima i žene su imale moć: ne po prirodi svog pola, već po svojoj "krvi". Istaknuti humanista ser Tomas Smit je u jedanaestom i šesnaestom poglavlju dela De Republica Anglorum (1583) strogo razdvojio zadatke unutar porodice: muškarcu pripada zarađivanje i trošenje novca, ženi štednja i "prehranjivanje" porodice, a svako od njih vlada u svojoj sferi. Na makropolitičkom planu, međutim, žene ne mogu gospodariti, osim u "pravu krvi", tj. kada "autoritet dolazi od krvi i porekla, kao kod krune, vojvodskog ili grofovskog dostojanstva, jer se ovde uvažava krv, a ne starost ili pol".

I pol je u jednakoj meri igrao ulogu. Kraljica Elizabeta (1533-1603) ostavila je utisak snažne žene - bez supruga i dece, a kada je bio potreban muškarac - muškarca. Kada je španska armada isplovila 1588, a engleske trupe se okupile u Tilburiju, ona se pojavila u ratnoj opremi: njeno telo jeste slabo, obratila se muškarcima, ali ona ima "srce i telo kralja, i to kralja Engleske".

 "I sama želim da uzmem oružje, da budem vaš vojskovođa i sudija, da nagradim svako čestito delo koje na bojištu učinite." Parlamentu koji je od nje tražio naslednika odgovorila je da im je ona važnija od "prirodnih majki svih njih". Žene su vladale kao (nasledne) kraljice po sopstvenom pravu ili kao kraljice uz svoje muževe, kao regentkinje ili kao - često politički vrsne - "metrese" u morganatskom braku. U Francuskoj, gde je Salijski zakon zabranio da žene dobiju nasleđe, pa i presto (kraljevski presto mogao se preneti samo na muške naslednike) postojala je uprkos tome gotovo neprekidna linija ženskih vladara, od Lujze Savojske (1476-1531) do Ane Austrijske (1601-1666); Katarina Mediči (1519-1589) najpre je sebe prikazala kao savesnu suprugu, a kasnije, stalno obučena u crno, kao savesnu udovicu. Španska vladavina nad Holandijom tradicionalno je bila poverena nekoj ženi:

Margareta iz Parme (1522-1586) bila je poznata po svojoj tolerantnoj vlasti. U Engleskoj je 1688. uvedena mogućnost da žene naslede presto, kako bi se uklonila opasnost od katolicizma koju je otelovljavao muški prestolonaslednik. Carica Marija Terezija (1717-1780) sa svoje desetoro dece (i mnogobrojnim pobačajima) demonstrirala je svoju sposobnost da vlada tako što je sebe predstavila kao idealnu suprugu i majku; nije bilo jednostavno da se za prestolonaslednicu u kući Habzburga dobije priznanje od evropskih vladara (u Pragmatičnoj sankciji iz 1713).

Katarina II na čelu Rusije

Katarina II (1729-1796), ruska carica, bila je najpre savesna supruga naslednika prestola, da bi potom uzela vlast u svoje ruke i imala brojne ljubavnike. Kristina, švedska kraljica (1616-1689) bila je od početka predodređena za kraljicu, te je zato imala obrazovanje kakvo su imali muškarci, pod nadzorom kancelara Aksela Oksenstjerna: "Na moje zadovoljstvo konstatujem da Njeno veličanstvo nije kao ostale pripadnice tog pola", što "daje povoda velikim nadanjima". Održavala je korespondenciju sa Dekartom i bila fascinirana njegovim učenjem. Iz protesta i protivno pritisku parlamenta ostala je neudata. Želela je da bude amazonska kraljica, sa muškim duhom u ženskom telu, nosila je mušku odeću i ponašala se kao muškarac. Međutim, svoju autonomiju je volela više od vladavine, pa je sa 29 godina abdicirala kako bi ostatak života proživela u Rimu, slobodna. Kraj XVIII veka bio je i kraj epohe moćnih vladarki, premda je kraljica Viktorija još mogla nastaviti tradiciju.

Ovakav kraj Ruso je predvideo još 1758. u republikanskom projektu Lettre a d Alembert, modernom i antimodernom istovremeno: "Za monarha može biti prilično svejedno da li vlada muškarcima ili ženama dokle god su poslušni; republici su, međutim, potrebni muškarci." I Ruso je bio učesnik u Querelle des sexes i svojim je spisima reagovao na njegovu tradiciju. Vladavina žena bila je jedna od njegovih velikih tema: svakako ne kao pitanje "krvi" već roda...

U Nemačkoj su "opravdanost, korist i neophodnost razdvajanja polova u vezi s nasleđivanjem prestola", kako je to bilo u Italiji, Francuskoj, Španiji i Nemačkoj, predstavljeni kao muško-ženski sukob 1602. i 1606). Mari de Gurne je 1622. oštro kritikovala Salijski zakon i u tome su joj se priključile mnoge žene. Kada je 1847. pesnik Jozef fon Ajhendorf pisao o ovom "jednako starom koliko i neobičnom sporu", on je već davno bio ušao u novu fazu.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.