ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Бирачко право било је резервисано за мушкарце

Националне разлике у историјском тајмингу објашњавају се, не толико разликама у историји женског покрета, већ мушког покрета и устава, у политичкој култури и привредним кретањима земаља.

Уочи друге реформе бирачког права (1867), која је требало да буде од значаја за цијелу Европу, тада основани Women`s Suffrage Committee је 1865. поднио петицију за бирачко право, коју је за само двије недјеље потписало 1.500 жена

*********************

Summum bonum или и "la grande affaire du XIX-e siecle" (Пјер Розанвалон) било је бирачко право најпре за мушки род. Европски пут од "краљева до народа" (Рајнхард Бендикс), односно до "мушке демократије" (Штајн Рокан) водио је преко парламентарно-конституционалних поредака, у којима је бирачко право добило легитимитет кроз цензус: обично имовински или на основу пореза, понекад (као у Енглеској) кроз сопствено домаћинство, а ређе (што је био случај у Италији или Португалу) елементарно образовање или високо образовање.

Деветнаести век био је обележен борбом за смањење цензуса, ношеном делимично либерализмом, али углавном од радничких покрета. Тај пут је у Енглеској углавном започео Великим реформским законом из 1832, у Француској Великом револуцијом и изнова Јулском револуцијом из 1830, у Белгији револуционарним оснивањем државе 1831, у Норвешкој уставом из 1814, у Швајцарској оним из 1815, у Немачкој раним конституционализмом у већини савезних држава (са баденским уставом из 1818), у Португалу 1822, у Данској око 1834, у Холандији 1848, у Шведској 1866. Пут који је и жене - неке или све - водио до политичког учешћа био је у различитим земљама различито дуг.

Колијевке демократије

То се у двадесет једној европској земљи десило почетком XX века, а посебно после Првог светског рата: од предводница Финске и Норвешке (1906, 1907), преко седамнаест других земаља у периоду између 1915. и 1922. (1920. и у СAД-у) па до Шпаније и Португала (1931), (на зачељу), били су Француска, Италија, Грчка и Швајцарска (1944, 1945, 1952, 1971). Све четири важиле су за - античке или модерне - колевке демократије. Упркос овим великим временским размацима, развој сифрашизма у различитим земљама био је сличан не само (као код већине) у погледу крајње тачке већ и три друга аспекта.

Као прво, жене су свуда почеле да говоре о или чак траже бирачко право онда - и тек онда - када су виделе шансу да то и остваре, наиме у временима када је демократизација за мушкарце била на дневном реду. Националне разлике у историјском тајмингу објашњавају се не толико разликама у историји женског покрета, већ мушког покрета и устава, у политичкој култури и привредним кретањима земаља.

Први пледоаје женског бирачког права - после епохе Француске револуције уједно и први у Европи - у Енглеској је био Aпел Aне Вилер и Вилијама Томпсона (1825)... (У Француској се то десило 1851, у Италији 1867, у Шпанији 1877, у Шведској 1884, у Холандији 1887, Норвешкој 1890).

...Уочи друге реформе бирачког права (1867), која је требало да буде од значаја не само за Велику Британију него и за целу Европу, тада основани Women`s Suffrage Committee је 1865. поднео петицију за бирачко право, коју је за само две недеље потписало 1.500 жена...

...Национално бирачко право за жене је у СAД први пут јавно затражено у лето 1848: у легендарној скупштини у месту Сенека Фолс оно је додуше још било жестоко оспоравано, да би потом ипак ушло у Declaration of Sentiments (која је настала по угледу на Декларацију о независности, слично као што је Олимпија де Гуж своју Декларацију о женским правима написала према Декларацији о мушким правима).

Aмеричка иницијатива

Иницијатива је произашла из покрета за ослобођење робова, у чијем контексту су жене - упркос многим противљењима - за себе тражиле право на јавни говор, али и из једног покрета за право удатих жена на имовину, који је - за разлику од Европе - у то време у СAД имао успеха...

...Негде на прелазу векова, када ју је почела следити и већина феминисткиња, она је због правне подређености удате жене била спремна да најзад пропагира бирачко право за неудате жене и удовице. У Немачкој је четрдесетих година XIX века пре свих Лујза Ото захтевала активно бирачко право за жене под мотом њених Женских новина (које су због убрзо уведене репресије биле кратког века, као и сличне у Француској): "Да придобијем грађанке за царство слободе". У Немачкој револуцији је питање бирачког права мушкараца директно отворено марта и нису му претходили покрети као у Француској или Енглеској...

...У Шпанији су жене тражиле политичка права први пут 1854, на почетку Биенио прогресиста. У уједињеној Италији су женски захтеви, почевши од 1861. и петиције једне ломбардијске групе циттадине италиане, прецизно пратили расправе о бирачком праву мушкараца и реформе либералне ере. Aна Марија Моцони је 1864, три године после избора првог италијанског парламента, тражила барем активно, а по могућству и пасивно бирачко право и ангажовала се у том правцу и касније, пре свега, својом значајном петицијом из 1874. и, заједно са другим женама и Салватореом Морелијем, после уласка левичара у владу 1876. У Швајцарској су се политички захтеви жена и за њих по први пут појавили шездесетих година XIX века у оквиру расправа око ревизија устава у кантонима немачког говорног подручја, и које су осамдесетих година истрајно артикулисали бунтовна аристократкиња Мета фон Салис и либерални филозоф Шарл Секретен, из кантона Во. У Норвешкој је 1884. Ђина Крог била прва жена која је учинила захтев јавним, паралелно са покушајима либерализације из осамдесетих година за мушкарце; у Шведској је први захтев из 1899. био део једног широког покрета који се деведесетих година борио за реформу мушког бирачког права, у Финској се тај захтев појавио такође на прелазу два века, а у Русији у контексту Револуције из 1905. У Португалу су жене своје бирачко право тражиле непосредно пре и после проглашења Републике (1910).

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.