ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Biračko pravo bilo je rezervisano za muškarce

Nacionalne razlike u istorijskom tajmingu objašnjavaju se, ne toliko razlikama u istoriji ženskog pokreta, već muškog pokreta i ustava, u političkoj kulturi i privrednim kretanjima zemalja.

Uoči druge reforme biračkog prava (1867), koja je trebalo da bude od značaja za cijelu Evropu, tada osnovani Women`s Suffrage Committee je 1865. podnio peticiju za biračko pravo, koju je za samo dvije nedjelje potpisalo 1.500 žena

*********************

Summum bonum ili i "la grande affaire du XIX-e siecle" (Pjer Rozanvalon) bilo je biračko pravo najpre za muški rod. Evropski put od "kraljeva do naroda" (Rajnhard Bendiks), odnosno do "muške demokratije" (Štajn Rokan) vodio je preko parlamentarno-konstitucionalnih poredaka, u kojima je biračko pravo dobilo legitimitet kroz cenzus: obično imovinski ili na osnovu poreza, ponekad (kao u Engleskoj) kroz sopstveno domaćinstvo, a ređe (što je bio slučaj u Italiji ili Portugalu) elementarno obrazovanje ili visoko obrazovanje.

Devetnaesti vek bio je obeležen borbom za smanjenje cenzusa, nošenom delimično liberalizmom, ali uglavnom od radničkih pokreta. Taj put je u Engleskoj uglavnom započeo Velikim reformskim zakonom iz 1832, u Francuskoj Velikom revolucijom i iznova Julskom revolucijom iz 1830, u Belgiji revolucionarnim osnivanjem države 1831, u Norveškoj ustavom iz 1814, u Švajcarskoj onim iz 1815, u Nemačkoj ranim konstitucionalizmom u većini saveznih država (sa badenskim ustavom iz 1818), u Portugalu 1822, u Danskoj oko 1834, u Holandiji 1848, u Švedskoj 1866. Put koji je i žene - neke ili sve - vodio do političkog učešća bio je u različitim zemljama različito dug.

Kolijevke demokratije

To se u dvadeset jednoj evropskoj zemlji desilo početkom XX veka, a posebno posle Prvog svetskog rata: od predvodnica Finske i Norveške (1906, 1907), preko sedamnaest drugih zemalja u periodu između 1915. i 1922. (1920. i u SAD-u) pa do Španije i Portugala (1931), (na začelju), bili su Francuska, Italija, Grčka i Švajcarska (1944, 1945, 1952, 1971). Sve četiri važile su za - antičke ili moderne - kolevke demokratije. Uprkos ovim velikim vremenskim razmacima, razvoj sifrašizma u različitim zemljama bio je sličan ne samo (kao kod većine) u pogledu krajnje tačke već i tri druga aspekta.

Kao prvo, žene su svuda počele da govore o ili čak traže biračko pravo onda - i tek onda - kada su videle šansu da to i ostvare, naime u vremenima kada je demokratizacija za muškarce bila na dnevnom redu. Nacionalne razlike u istorijskom tajmingu objašnjavaju se ne toliko razlikama u istoriji ženskog pokreta, već muškog pokreta i ustava, u političkoj kulturi i privrednim kretanjima zemalja.

Prvi pledoaje ženskog biračkog prava - posle epohe Francuske revolucije ujedno i prvi u Evropi - u Engleskoj je bio Apel Ane Viler i Vilijama Tompsona (1825)... (U Francuskoj se to desilo 1851, u Italiji 1867, u Španiji 1877, u Švedskoj 1884, u Holandiji 1887, Norveškoj 1890).

...Uoči druge reforme biračkog prava (1867), koja je trebalo da bude od značaja ne samo za Veliku Britaniju nego i za celu Evropu, tada osnovani Women`s Suffrage Committee je 1865. podneo peticiju za biračko pravo, koju je za samo dve nedelje potpisalo 1.500 žena...

...Nacionalno biračko pravo za žene je u SAD prvi put javno zatraženo u leto 1848: u legendarnoj skupštini u mestu Seneka Fols ono je doduše još bilo žestoko osporavano, da bi potom ipak ušlo u Declaration of Sentiments (koja je nastala po ugledu na Deklaraciju o nezavisnosti, slično kao što je Olimpija de Guž svoju Deklaraciju o ženskim pravima napisala prema Deklaraciji o muškim pravima).

Američka inicijativa

Inicijativa je proizašla iz pokreta za oslobođenje robova, u čijem kontekstu su žene - uprkos mnogim protivljenjima - za sebe tražile pravo na javni govor, ali i iz jednog pokreta za pravo udatih žena na imovinu, koji je - za razliku od Evrope - u to vreme u SAD imao uspeha...

...Negde na prelazu vekova, kada ju je počela slediti i većina feministkinja, ona je zbog pravne podređenosti udate žene bila spremna da najzad propagira biračko pravo za neudate žene i udovice. U Nemačkoj je četrdesetih godina XIX veka pre svih Lujza Oto zahtevala aktivno biračko pravo za žene pod motom njenih Ženskih novina (koje su zbog ubrzo uvedene represije bile kratkog veka, kao i slične u Francuskoj): "Da pridobijem građanke za carstvo slobode". U Nemačkoj revoluciji je pitanje biračkog prava muškaraca direktno otvoreno marta i nisu mu prethodili pokreti kao u Francuskoj ili Engleskoj...

...U Španiji su žene tražile politička prava prvi put 1854, na početku Bienio progresista. U ujedinjenoj Italiji su ženski zahtevi, počevši od 1861. i peticije jedne lombardijske grupe cittadine italiane, precizno pratili rasprave o biračkom pravu muškaraca i reforme liberalne ere. Ana Marija Moconi je 1864, tri godine posle izbora prvog italijanskog parlamenta, tražila barem aktivno, a po mogućstvu i pasivno biračko pravo i angažovala se u tom pravcu i kasnije, pre svega, svojom značajnom peticijom iz 1874. i, zajedno sa drugim ženama i Salvatoreom Morelijem, posle ulaska levičara u vladu 1876. U Švajcarskoj su se politički zahtevi žena i za njih po prvi put pojavili šezdesetih godina XIX veka u okviru rasprava oko revizija ustava u kantonima nemačkog govornog područja, i koje su osamdesetih godina istrajno artikulisali buntovna aristokratkinja Meta fon Salis i liberalni filozof Šarl Sekreten, iz kantona Vo. U Norveškoj je 1884. Đina Krog bila prva žena koja je učinila zahtev javnim, paralelno sa pokušajima liberalizacije iz osamdesetih godina za muškarce; u Švedskoj je prvi zahtev iz 1899. bio deo jednog širokog pokreta koji se devedesetih godina borio za reformu muškog biračkog prava, u Finskoj se taj zahtev pojavio takođe na prelazu dva veka, a u Rusiji u kontekstu Revolucije iz 1905. U Portugalu su žene svoje biračko pravo tražile neposredno pre i posle proglašenja Republike (1910).

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.