ЖЕНA У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ - Aмазонке у служби отаџбине и нације

Оне су само тражиле да Декларација о правима човјека важи и за жене и у многим мјестима учествовале на референдуму о јакобинском уставу из 1793. и отаџбинској заклетви.

Друштво револуционарних грађанских републиканки основала 10. маја 1793. године Клер Лакомб, некадашња глумица и Паулина Леон, кћерка фабриканта, произвођача чоколаде

***********************************************

Нова култура грађанства, која је обухватала и народне свечаности са наглашеним мушкобањастим сликама нације као "мајке", а убрзо и култ насиља, није имала само социјалну и политику већ и симболичку димензију. Ословљавање са "монсиеур" и "мадаме" укинуто је у корист грађанина (citoyen) и грађанке (citoyenne). Шта је тачно значило citoyenne остало је нејасно и спорно. Грађанкама (citoyennes) су се експлицитно сматрале жене које су се од 1791. до 1793. окупљале свуда по револуционарним, републиканским или јакобинским клубовима. Пример париских "Пријатељица истине" следиле су жене у Бордоу, Крелу, Каену, Aрлу, а женских клубова (са двадесет до осамсто чланова) било је у око шездесет градова, али и у појединим селима. "Aмазонке" или "уставне амазонке" звале су се у Грасу, Пауу и Монтсенизу.

За њих је citoyenne значило ангажман за отаџбину, револуционарну нацију; оне не само да су тражиле да Декларација о правима човека важи и за жене и у многим местима учествовале на референдуму о јакобинском уставу из 1793. и отаџбинској заклетви већ су понекад као постулат истицале следеће: "Ми смо суверен".

У служби Републици

С обзиром на традиционалне конотације речи femme, назив женски клуб одговарао им је боље него икад. Као жене (femmes) или клуб жена њих су при том жестоко нападали мушки критичари, којима су њихове активности представљале трн у оку. За ове полемичаре - како је навео јакобинац Луј-Мари Придом у једној расправи са женама из Дижона и Лиона - праве citoyennes биле су само оне које боље служе републици "тако што остају у кући, не показују се, не излажу се подсмеху" и уместо тога "пуштају мушкарце да дижу револуцију". На крају револуцинарног столећа citoyenne је потом имало призвук "светина" и у бољем друштву означавало служавке чије су господарице опет постале госпође (madames); за време режима Конзулства тај појам је нестао.

Грађанке у провинцијским клубовима, најчешће из средњег слоја и супруге, али и ћерке чланова мушких клубова, читале су заједно политичку литературу, бирале и гласале у својим клубовима, припремале декорацију за градске прославе, хвалиле своју улогу републичких мајки и ослонца својим револуционарним мужевима, или се заклињале да се неће удати за "аристократу", припремале програме патриотског образовања своје деце и читале са њима Декларацију о правима човека или седмо поглавље Русоовог Друштвеног уговора који говори о народном суверенитету. Вођа једне секције у Орлеану похвалио је што су на такав начин деца рано учила да говоре "мушки језик слободе".

Жене из клубова отварале су радна места за сиромашне жене, шиле одећу и покриваче за војнике, седеле на галеријама својих локалних скупштина (assemblees), писале петиције Народној скупштини, подржавале контроле цена, протеривање опатица из њихових манастира - неки клубови су у то време преузимали хуманитарне активности опатица - и нову државну религију: од 27. новембра 1790. клерици су се морали заклети на нацију, закон, краља и нови грађански статус клера, а убрзо и на читав низ других грађанских заклетви (онај ко је одбијао да постане pretre constitutionnel уставни свештеник, сматран је сумњивим). Мањи број клубова тражио је 1793. да у нови устав уђе и женско бирачко право, док је неколицина тражила и оружје за жене будући да су у револуционарној симболици citoynnetea и наоружање били уско повезани.

Нема жена у политици

Елизабета Лафори је пред мушким јакобинским клубом из Сан-Север-Капа држала "говор о политичком непостојању (nullite) жена". Време је "до дође до револуције у женском понашању", поткрепила је свој став једна друга у Дижону. Једна таква револуција требало би у првој линији да политизира породичну сферу у отаџбинско-револуционарном смислу. Већина ових клубова сматрала се јакобинским; ипак, неколицина њих, и то највећи, у Бордоу, бранила се од памфлета којима их је Мара преплављивао и осуђивала партијске борбе: "Ми смо жене и зато не мењамо - као неки мушкарци - своја уверења према страсти и интересима, и на штету интереса отаџбине. Када се 1793. у Паризу заоштрила расправа о женским citoyennete, и провинцијски клубови били су захваћени унакрсном ватром полемике, и обрнуто - активности жена у провинцији условиле су ескалацију у Паризу.

Повод је било "Друштво револуционарних грађанки републиканки" . Њега су 10. маја 1793. основале Клер Лакомб, некадашња глумица и Паулина Леон, ћерка фабриканта, произвођача чоколаде, док је језгро чинило око стотину жена које су углавном водиле порекло из нижих слојева. Њихов циљ била је борба против "непријатеља републике", "унутрашњих непријатеља", "изопштити све недостојне", све сумњиве грађане затворити, "уништити аристократе". За то су хтеле да се наоружају као амазонске чете - што је био подухват којем су Паулина Леон и Тероињ де Мерикур, некадашња учесница марша на Версај и одевена као амазонка, тежиле још 1792 - и преузму вођства санкилота.

Једна од првих акција ових радикалних револуционарки десила се 15. маја, када су покушале да зауставе оне који су имали карте за присуство седници Конвента, при чему су као луду ишибали ништа мање револуционарну Тероињ де Мерикур, коју су сматрале жирондискињом, јер је имала карту. Тероињ де Мерикур се више никада није опоравила од удараца. Њена породица сместила ју је у лудницу, на крају у озлоглашени Салпетрир, где су је ретки посетиоци чули како мрмља револуционарне слогане; њено лудило, говорило се, симболише логични крај присилног револуционарног идеализма. 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.