ŽENA U ISTORIJI EVROPE - Amazonke u službi otadžbine i nacije

One su samo tražile da Deklaracija o pravima čovjeka važi i za žene i u mnogim mjestima učestvovale na referendumu o jakobinskom ustavu iz 1793. i otadžbinskoj zakletvi.

Društvo revolucionarnih građanskih republikanki osnovala 10. maja 1793. godine Kler Lakomb, nekadašnja glumica i Paulina Leon, kćerka fabrikanta, proizvođača čokolade

***********************************************

Nova kultura građanstva, koja je obuhvatala i narodne svečanosti sa naglašenim muškobanjastim slikama nacije kao "majke", a ubrzo i kult nasilja, nije imala samo socijalnu i politiku već i simboličku dimenziju. Oslovljavanje sa "monsieur" i "madame" ukinuto je u korist građanina (citoyen) i građanke (citoyenne). Šta je tačno značilo citoyenne ostalo je nejasno i sporno. Građankama (citoyennes) su se eksplicitno smatrale žene koje su se od 1791. do 1793. okupljale svuda po revolucionarnim, republikanskim ili jakobinskim klubovima. Primer pariskih "Prijateljica istine" sledile su žene u Bordou, Krelu, Kaenu, Arlu, a ženskih klubova (sa dvadeset do osamsto članova) bilo je u oko šezdeset gradova, ali i u pojedinim selima. "Amazonke" ili "ustavne amazonke" zvale su se u Grasu, Pauu i Montsenizu.

Za njih je citoyenne značilo angažman za otadžbinu, revolucionarnu naciju; one ne samo da su tražile da Deklaracija o pravima čoveka važi i za žene i u mnogim mestima učestvovale na referendumu o jakobinskom ustavu iz 1793. i otadžbinskoj zakletvi već su ponekad kao postulat isticale sledeće: "Mi smo suveren".

U službi Republici

S obzirom na tradicionalne konotacije reči femme, naziv ženski klub odgovarao im je bolje nego ikad. Kao žene (femmes) ili klub žena njih su pri tom žestoko napadali muški kritičari, kojima su njihove aktivnosti predstavljale trn u oku. Za ove polemičare - kako je naveo jakobinac Luj-Mari Pridom u jednoj raspravi sa ženama iz Dižona i Liona - prave citoyennes bile su samo one koje bolje služe republici "tako što ostaju u kući, ne pokazuju se, ne izlažu se podsmehu" i umesto toga "puštaju muškarce da dižu revoluciju". Na kraju revolucinarnog stoleća citoyenne je potom imalo prizvuk "svetina" i u boljem društvu označavalo služavke čije su gospodarice opet postale gospođe (madames); za vreme režima Konzulstva taj pojam je nestao.

Građanke u provincijskim klubovima, najčešće iz srednjeg sloja i supruge, ali i ćerke članova muških klubova, čitale su zajedno političku literaturu, birale i glasale u svojim klubovima, pripremale dekoraciju za gradske proslave, hvalile svoju ulogu republičkih majki i oslonca svojim revolucionarnim muževima, ili se zaklinjale da se neće udati za "aristokratu", pripremale programe patriotskog obrazovanja svoje dece i čitale sa njima Deklaraciju o pravima čoveka ili sedmo poglavlje Rusoovog Društvenog ugovora koji govori o narodnom suverenitetu. Vođa jedne sekcije u Orleanu pohvalio je što su na takav način deca rano učila da govore "muški jezik slobode".

Žene iz klubova otvarale su radna mesta za siromašne žene, šile odeću i pokrivače za vojnike, sedele na galerijama svojih lokalnih skupština (assemblees), pisale peticije Narodnoj skupštini, podržavale kontrole cena, proterivanje opatica iz njihovih manastira - neki klubovi su u to vreme preuzimali humanitarne aktivnosti opatica - i novu državnu religiju: od 27. novembra 1790. klerici su se morali zakleti na naciju, zakon, kralja i novi građanski status klera, a ubrzo i na čitav niz drugih građanskih zakletvi (onaj ko je odbijao da postane pretre constitutionnel ustavni sveštenik, smatran je sumnjivim). Manji broj klubova tražio je 1793. da u novi ustav uđe i žensko biračko pravo, dok je nekolicina tražila i oružje za žene budući da su u revolucionarnoj simbolici citoynnetea i naoružanje bili usko povezani.

Nema žena u politici

Elizabeta Lafori je pred muškim jakobinskim klubom iz San-Sever-Kapa držala "govor o političkom nepostojanju (nullite) žena". Vreme je "do dođe do revolucije u ženskom ponašanju", potkrepila je svoj stav jedna druga u Dižonu. Jedna takva revolucija trebalo bi u prvoj liniji da politizira porodičnu sferu u otadžbinsko-revolucionarnom smislu. Većina ovih klubova smatrala se jakobinskim; ipak, nekolicina njih, i to najveći, u Bordou, branila se od pamfleta kojima ih je Mara preplavljivao i osuđivala partijske borbe: "Mi smo žene i zato ne menjamo - kao neki muškarci - svoja uverenja prema strasti i interesima, i na štetu interesa otadžbine. Kada se 1793. u Parizu zaoštrila rasprava o ženskim citoyennete, i provincijski klubovi bili su zahvaćeni unakrsnom vatrom polemike, i obrnuto - aktivnosti žena u provinciji uslovile su eskalaciju u Parizu.

Povod je bilo "Društvo revolucionarnih građanki republikanki" . Njega su 10. maja 1793. osnovale Kler Lakomb, nekadašnja glumica i Paulina Leon, ćerka fabrikanta, proizvođača čokolade, dok je jezgro činilo oko stotinu žena koje su uglavnom vodile poreklo iz nižih slojeva. Njihov cilj bila je borba protiv "neprijatelja republike", "unutrašnjih neprijatelja", "izopštiti sve nedostojne", sve sumnjive građane zatvoriti, "uništiti aristokrate". Za to su htele da se naoružaju kao amazonske čete - što je bio poduhvat kojem su Paulina Leon i Teroinj de Merikur, nekadašnja učesnica marša na Versaj i odevena kao amazonka, težile još 1792 - i preuzmu vođstva sankilota.

Jedna od prvih akcija ovih radikalnih revolucionarki desila se 15. maja, kada su pokušale da zaustave one koji su imali karte za prisustvo sednici Konventa, pri čemu su kao ludu išibali ništa manje revolucionarnu Teroinj de Merikur, koju su smatrale žirondiskinjom, jer je imala kartu. Teroinj de Merikur se više nikada nije oporavila od udaraca. Njena porodica smestila ju je u ludnicu, na kraju u ozloglašeni Salpetrir, gde su je retki posetioci čuli kako mrmlja revolucionarne slogane; njeno ludilo, govorilo se, simboliše logični kraj prisilnog revolucionarnog idealizma. 

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.