ВЈЕРСКЕ СЕКТЕ - Христова духовна црква – пентекости -Хипнотисана гомила у несвјесном стању

Биљана Ћурђевић - Стојковић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: ВЈЕРСКЕ СЕКТЕ - Христова духовна црква – пентекости -Хипнотисана гомила у несвјесном стању

Пентекости се први пут појављују на простору Краљевине Југославије 1933. године и то најприје у Словенији. Већ 1935. године једна група се јавља у Земуну, четрдесетих година у Осијеку, а затим и у Београду.

У Србији број припадника Христове цркве не прелази 100, од којих се више од половине чланова налази у Београду. Ова црква је наднационална, па чланство чине Срби, Хрвати и Бошњаци, као и страни држављани

************************

Христова духовна црква настала је крајем XIX века у СAД, а затим је учење ове секте пренето у Европу. Прву заједницу основала је група баптиста 1886. године, а њено оснивање везује се за извесног Р. Г. Спарлинга, који је основао Покрет последњег излива Духа светога. По томе је ова црква популарно названа – Пентекостна, јер "пентекостас" на грчком значи "света педесетница", а по Новом завету, излив Духа светога догодио се 10. дана од Христовог вазнесења или 50. дана од његовог васкрсења. У нашем народу се тај празник зове недеља на Духове или празник Свете тројице.

Како наводи др Лазар Милин, Спарлинг и његов син су веровали да се посебним молитвама и призивањем може постићи да Дух свети сиђе на њих и учини их чудотворцима, те да их обдари знањем свих светских језика. A, како се чини, у такво "чудо" верују и садашњи мисионари ове секте. Евидентно је да су због такве "јереси" Спарлинг и његов син искључени из Баптистичке цркве, а прву Пентекостну цркву основао је Чарлс Пархам, 1901. у Канзасу, у СAД.

Интернационална секта

Зоран Луковић сматра да ораторство, песма и игра доводи вернике ове заједнице у стање потпуне обузетости "Духом светим". Тада долази до изговарања "глосалија", тј. речи које се изговарају приликом службе и које могу бити непознате и говорнику и слушаоцу, или познате само једном од њих. Др Вукадин Цветановић сматра да су "глосалије", најчешће једносложне речи, симболичког значења, путем којих се врши колективно "програмирање" припадника секте, уводећи их у колективни хипнотички транс, тј. несвесно стање, у коме се хипнотисаној гомили сугерише да је дошло до "излечења" неког припадника секте "Духом светим", у шта она беспоговорно верује.

Пентекосталци су наднационална верска заједница, чији је највиши орган у свету Конференција, коју сачињавају одбори континената. Председник Конференције је био Швајцарац Јакоб Копфи. Одбор Европе чине представници цркава свих земаља овог континента. Наводно, локалне цркве су самосталне и постоји само "братска сарадња свештеника", али она иде дотле да се, у случају постављања неког свештеника који није по вољи имућним црквама, дотична заједница потпуно изолује, све док не промени свог старешину.

Пентекости се по први пут појављују на простору Краљевине Југославије 1933. године и то најпре у Словенији. Већ 1935. године једна група се јавља у Земуну, четрдесетих година у Осијеку, а затим и у Београду. Од 1945. године чланови те секте окупљају се у изнајмљеним просторијама Војске спаса. Године 1952. долази до расцепа у цркви. Наиме, већи део верника прихватио је ново учење по којем је било обавезно поновно крштење свих чланова загњуривањем у воду, па је те године спроведено масовно крштење свих следбеника на Дунаву. Један мањи део верника није прихватио ову новину и наставио је свој рад под називом Црква – мало крштење. Основни извор за доктрину ове секте је Свето писмо. По мишљењу др Лазара Милина, пентекости спадају у категорију "иконобораца", тј. не познају Свету Тајну Старешинства, Свету Тајну Исповести и сматрају да се још за живота може достићи стање потпуне безгрешности. По истом аутору, огранци ове цркве били су: Христова пентекостна црква са седиштем у Загребу, Христова духовна црква малокрштених са седиштем у Суботици. Христова духовна црква великокрштених са седиштем у Суботици. Христова духовна црква ногопраних са седиштем у Врднику, на Фрушкој Гори, те Друштво Филаделфија са седиштем у Суботици (које је огранак истоименог друштва из Осијека)…

Три цркве, једна вјера

Христова црква основана је у Европи крајем XVIII века. Њена активност убрзо се проширила и на амерички контингент, где је тренутно најјаче упориште те заједнице у свету. Према подацима из 1973. године, само у СAД је постојало 6.200 објеката те цркве и око 2.400.000 верника.

У Србији број припадника Христове цркве не прелази 100, од којих се више од половине чланова налази у Београду. Ова црква је, по правилу, наднационална, па чланство у СРЈ чине Срби, Хрвати и Муслимани, као и страни држављани. Примера ради, у највишем органу ове цркве, Управном одбору, поред једног Југословена, заступљена су и два америчка држављанина. Такође, и мисионари Христове цркве у Југославији најчешће су Aмериканци.

Специфичност цркве је у томе што није настала отцепљењем од других хришћанских заједница, већ је створена као покушај да се обједини Римокатоличка, Православна и протестантска црква. Христова црква сматра сувишним поделе у хришћанству, јер оне не представљају суштински део вере. Као основу свог учења, ова црква користи искључиво Библију, за разлику од већине других цркава, које, осим Свете књиге, користе и друге књиге и предања. Припадници Христове цркве тврде да је изворно хришћанство било једноставно, али да је временом толико додавано и одузимано, да је данас тешко направити разлику шта је изворно, а шта плагијат. Ипак, то им не смета да тврде да су управо они настављачи изворног хришћанства, како по догми, тако и у пракси.

Следбеници Христове цркве немају "цркву" у смислу објекта и организације. Они се окупљају у обичним салама за састанке у којима нема ни икона, ни других реликвија. Не носе посебну одећу, не крсте се, немају ритуал крштења деце, итд. Њихова црква нема строгу хијерархију, већ су све заједнице слободне и независне и сарађују на добровољној основи. Старешине тих заједница организују стручно-консултативне скупове, који се најчешће одржавају у Европи, иако је главни стручни и едукативни центар смештен у СAД, на тзв. Заједничком универзитету. Заједница се финансира, углавном, добровољним прилозима, а знатна средства остварују се и наплаћивањем школарина на Универзитету.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.