Вјечна утакмица државе и занатлија

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Нова игра у Латинској Aмерици ) (11)

Сваке Нове године, за вријеме живота у изгнанству у Сједињеним Државама, протјеране породице из Боливије би изрекли здравицу: "Следеће године, нека се ствари промијене да се вратимо кући."

Такозвана "шок терапија" није био филм, него програм за брз и обухватан, преко ноћи, економски прелазак са привреде под контролом владе на тржишну

Гознало Санчез де Лозада - познат по надимку Гони - председник Боливије од 1993. до 1997. - био је увек опчињен америчким пљачкашима банака Бучем Кесидијем и Санденсом Кидом. То је морало имати везе с чињеницом да је рођен у Боливији а одрастао у Сједињеним Државама - што је последица изгнанства његовог оца после војног удара. У Боливији су удари били уобичајена појава - било их је 189 у току 172 године након стицања независности.

Сваке Нове године, за време живота у изгнанству у Сједињеним Државама, Гонијева породица би изрекла здравицу: "Следеће године, нека се ствари промене да се вратимо кући." Та година као да никако није желела да дође. Aли најзад, након што је Гони дипломирао на Чикашком универзитету, политичка ситуација се заиста довољно променила и они су се 1952. вратили кући.

Није било лако. Било је тешко чак и физичко прилагођавање. Ла Паз, главни град, налази се на 3.400 метара надморске висине, ако човек прође само из једног блока у други, ходајући стрмим калдрмисаним улицама, може озбиљно да се задише. Гони је покушао да почне као филмаџија, што се показало ексцентрично у тако малој привреди. Да би могао да живи запослио се као сниматељ из ваздуха за нафтне компаније, тражећи погодан терен за бушење, а онда је прешао на посао снабдевања истраживачких тимова у џунгли.

Прича о револверашима

Aли драматична прича о Бучу Касидију и Санденсу Киду остала је стално у његовој машти. Славни десперадоси побегли су у Боливију само за корак испред закона и ту су, још прогоњени, настрадали. "Aмерички стари запад", волео је да каже Гони, "умро је у боливијским планинама." Он је истражио причу о њима, написао филмски сценарио, коју је откупио МГМ за неколико хиљада долара; али филм није никада снимљен. Када се много година касније појавила верзија с глумцима Робертом Редфордом и Полом Њуменом, заснована на неком другом сценарију, размишљао је о идеји да преда тужбу због плагијата, али га је адвокат убедио да би трошкови парнице били страшно високи.

Разочаран, Гони је одустао од писања сценарија - ионако је то била успутна занимација - и постао је оснивач успешног рударског предузећа и пропагатор демократије. Такође се оженио са најлепшом женом Боливије 1959.

Много година после, средином осамдесетих, Гони је дошао да напише један други сценарио - под називом "шок терапија". Није то био филм него програм за брз и обухватан - заиста преко ноћи - економски прелазак са привреде под контролом владе на тржишну. Иако је такав сценарио сада присутан у целом свету, почео је у Латинској Aмерици, а Гони заслужује признање као оригиналан аутор. Штавише, написао га је у рекордно кратком времену, с роком који није наметнуо неки студио нека катастрофа на помолу.

Средином осамдесетих година Боливија се налазила у страшној кризи, њена привреда ухваћена у канџе хиперинфлације и у потпуном нереду. У то време Гони је био сенатор, а потом је постао министар за план у новој влади која је дошла на власт 1985. Боливија је имала класичан латиноамерички систем: у име развоја, национализма, антиамериканизма, претходне владе су биле директан власник великог дела привреде. Оно што држава није поседовала било је под њеном контролом. Aли ма какве биле амбиције, владе нису биле дорасле задатку. Владина машинерија била је немеродавна и неефикасна, отворена за корупцију и протекционизам. Славине потрошње биле су широм отворене.

Под теретом дуга

Радници су били завлачени високим повишицама плата, а онда би све то изгубили у високој инфлацији, која је била ендемична. Порези готово да нису ни убирани. Само три одсто прихода владе било је покривено порезима: остатак је долазио из централне банке. Земља је стењала под теретом међународног дуга. И беда и неједнакост су се увећавали. Са додатним ударцем дужничке кризе, која је почела 1982, хиперинфлација је досегла стопу од 24.000 одсто, а страховало се да би ускоро могла да дође до стопе од 1.000.000 одсто. За деловање је остало врло мало времена.

A није било ни сагласности шта да се ради. За већину људи велике промене у основној организацији привреде биле су незамисливе. Гони је размишљао другачије. "Хиперинфлација је била застрашујућа", објашњавао је он. "Много тога што је изгледало незамисливо постало је замисливо са хиперинфлацијом и дужничком кризом. Никаква количина интелектуалног убеђивања није могла да натера владе и народ да предузму кораке које су предузели без њих. Aли на мене је деловало моје искуство у улози бизнисмена. Дуго сам се налазио унутар система и видео сам да он не функционише. Приватни сектор је покушавао да профитира од рада државног сектора, а државни сектор је подривао приватни. То искуство, плус дуга борба за демократију, убедило ме је да стари систем једноставно не може више да функционише."

Лијево од центра

Некадашњи предсједник Боливије Гони је своје мјесто видио "лево од центра". Објашњавао је: "... био је Нови Зеланд, где је лабуристичка влада, да би земља могла да се развија, морала да рашчисти са командном привредом, коју је много година пре створила конзервативна влада. Друга ствар била је Кина. Мао је увек приказиван као врхунски ас. Aли ја сам био импресиониран када је на власт дошао Денг и започео промене. Посебно сам био импресиониран његовом изјавом да му није стало до тога које је боје мачка, све док лови мишеве." Гони је волио да понавља ту Денгову изјаву.

                                    (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.