Vječna utakmica države i zanatlija

KOMANDNI VISOVI (Nova igra u Latinskoj Americi ) (11)

Svake Nove godine, za vrijeme života u izgnanstvu u Sjedinjenim Državama, protjerane porodice iz Bolivije bi izrekli zdravicu: "Sledeće godine, neka se stvari promijene da se vratimo kući."

Takozvana "šok terapija" nije bio film, nego program za brz i obuhvatan, preko noći, ekonomski prelazak sa privrede pod kontrolom vlade na tržišnu

Goznalo Sančez de Lozada - poznat po nadimku Goni - predsednik Bolivije od 1993. do 1997. - bio je uvek opčinjen američkim pljačkašima banaka Bučem Kesidijem i Sandensom Kidom. To je moralo imati veze s činjenicom da je rođen u Boliviji a odrastao u Sjedinjenim Državama - što je posledica izgnanstva njegovog oca posle vojnog udara. U Boliviji su udari bili uobičajena pojava - bilo ih je 189 u toku 172 godine nakon sticanja nezavisnosti.

Svake Nove godine, za vreme života u izgnanstvu u Sjedinjenim Državama, Gonijeva porodica bi izrekla zdravicu: "Sledeće godine, neka se stvari promene da se vratimo kući." Ta godina kao da nikako nije želela da dođe. Ali najzad, nakon što je Goni diplomirao na Čikaškom univerzitetu, politička situacija se zaista dovoljno promenila i oni su se 1952. vratili kući.

Nije bilo lako. Bilo je teško čak i fizičko prilagođavanje. La Paz, glavni grad, nalazi se na 3.400 metara nadmorske visine, ako čovek prođe samo iz jednog bloka u drugi, hodajući strmim kaldrmisanim ulicama, može ozbiljno da se zadiše. Goni je pokušao da počne kao filmadžija, što se pokazalo ekscentrično u tako maloj privredi. Da bi mogao da živi zaposlio se kao snimatelj iz vazduha za naftne kompanije, tražeći pogodan teren za bušenje, a onda je prešao na posao snabdevanja istraživačkih timova u džungli.

Priča o revolverašima

Ali dramatična priča o Buču Kasidiju i Sandensu Kidu ostala je stalno u njegovoj mašti. Slavni desperadosi pobegli su u Boliviju samo za korak ispred zakona i tu su, još progonjeni, nastradali. "Američki stari zapad", voleo je da kaže Goni, "umro je u bolivijskim planinama." On je istražio priču o njima, napisao filmski scenario, koju je otkupio MGM za nekoliko hiljada dolara; ali film nije nikada snimljen. Kada se mnogo godina kasnije pojavila verzija s glumcima Robertom Redfordom i Polom Njumenom, zasnovana na nekom drugom scenariju, razmišljao je o ideji da preda tužbu zbog plagijata, ali ga je advokat ubedio da bi troškovi parnice bili strašno visoki.

Razočaran, Goni je odustao od pisanja scenarija - ionako je to bila usputna zanimacija - i postao je osnivač uspešnog rudarskog preduzeća i propagator demokratije. Takođe se oženio sa najlepšom ženom Bolivije 1959.

Mnogo godina posle, sredinom osamdesetih, Goni je došao da napiše jedan drugi scenario - pod nazivom "šok terapija". Nije to bio film nego program za brz i obuhvatan - zaista preko noći - ekonomski prelazak sa privrede pod kontrolom vlade na tržišnu. Iako je takav scenario sada prisutan u celom svetu, počeo je u Latinskoj Americi, a Goni zaslužuje priznanje kao originalan autor. Štaviše, napisao ga je u rekordno kratkom vremenu, s rokom koji nije nametnuo neki studio neka katastrofa na pomolu.

Sredinom osamdesetih godina Bolivija se nalazila u strašnoj krizi, njena privreda uhvaćena u kandže hiperinflacije i u potpunom neredu. U to vreme Goni je bio senator, a potom je postao ministar za plan u novoj vladi koja je došla na vlast 1985. Bolivija je imala klasičan latinoamerički sistem: u ime razvoja, nacionalizma, antiamerikanizma, prethodne vlade su bile direktan vlasnik velikog dela privrede. Ono što država nije posedovala bilo je pod njenom kontrolom. Ali ma kakve bile ambicije, vlade nisu bile dorasle zadatku. Vladina mašinerija bila je nemerodavna i neefikasna, otvorena za korupciju i protekcionizam. Slavine potrošnje bile su širom otvorene.

Pod teretom duga

Radnici su bili zavlačeni visokim povišicama plata, a onda bi sve to izgubili u visokoj inflaciji, koja je bila endemična. Porezi gotovo da nisu ni ubirani. Samo tri odsto prihoda vlade bilo je pokriveno porezima: ostatak je dolazio iz centralne banke. Zemlja je stenjala pod teretom međunarodnog duga. I beda i nejednakost su se uvećavali. Sa dodatnim udarcem dužničke krize, koja je počela 1982, hiperinflacija je dosegla stopu od 24.000 odsto, a strahovalo se da bi uskoro mogla da dođe do stope od 1.000.000 odsto. Za delovanje je ostalo vrlo malo vremena.

A nije bilo ni saglasnosti šta da se radi. Za većinu ljudi velike promene u osnovnoj organizaciji privrede bile su nezamislive. Goni je razmišljao drugačije. "Hiperinflacija je bila zastrašujuća", objašnjavao je on. "Mnogo toga što je izgledalo nezamislivo postalo je zamislivo sa hiperinflacijom i dužničkom krizom. Nikakva količina intelektualnog ubeđivanja nije mogla da natera vlade i narod da preduzmu korake koje su preduzeli bez njih. Ali na mene je delovalo moje iskustvo u ulozi biznismena. Dugo sam se nalazio unutar sistema i video sam da on ne funkcioniše. Privatni sektor je pokušavao da profitira od rada državnog sektora, a državni sektor je podrivao privatni. To iskustvo, plus duga borba za demokratiju, ubedilo me je da stari sistem jednostavno ne može više da funkcioniše."

Lijevo od centra

Nekadašnji predsjednik Bolivije Goni je svoje mjesto vidio "levo od centra". Objašnjavao je: "... bio je Novi Zeland, gde je laburistička vlada, da bi zemlja mogla da se razvija, morala da raščisti sa komandnom privredom, koju je mnogo godina pre stvorila konzervativna vlada. Druga stvar bila je Kina. Mao je uvek prikazivan kao vrhunski as. Ali ja sam bio impresioniran kada je na vlast došao Deng i započeo promene. Posebno sam bio impresioniran njegovom izjavom da mu nije stalo do toga koje je boje mačka, sve dok lovi miševe." Goni je volio da ponavlja tu Dengovu izjavu.

                                    (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.